Nije bomba, možda je petarda

Moj člančić u „Politici” „Ko koga štiti” (15. avgust) je za gospodina Simu S. Stokića, pravnika, kako sam kaže, „veoma inspirativan”, pa je svoje „reagovanje” naslovio – „Pedagoška bomba” (17. avgust). Hvala mu za kompliment, iako smatram da tekst nema snagu čak ni petarde, a kamoli bombe. Cilj je bio da makar i „petardom” trgnem iz letargije uspavanu prosvetnu birokratiju, udobno smeštenu u državnim foteljama, čiji je glavni posao – da smišlja česte reforme školstva, guši štrajkove nastavnika, cenjka se sa sindikatima oko plata prosvetara, a sporedni – briga o sadržaju, kvalitetu i rezultatima nastave. Da nije tako, ne bi bilo potrebe da zaštitnik građana preporučuje da se učenicima prizna netačno rešenje zadatka zbog pogrešnog rešenja, niti da predsednik Nacionalnog prosvetnog saveta (NPS) piše patetično otvoreno pismo zaštitniku građana (dakle i učenika) jer je „zaprepašćen” njegovom preporukom i vidi je kao „šamar naučnoj i prosvetnoj javnosti”.

Neka Saša Janković, ako nalazi za shodno, odgovara na otvoreno pismo Aleksandra Lipkovskog, a mi još o Stokićevom reagovanju.

Gospodin S. Stokić, pravnik, kao da ne vidi šta je predmet spora. On „otkriva” da je zaštitnik građana S. Janković „išao logikom zaštite osnovaca i logikom pouzdanosti podataka objavljenih u udžbeniku za osnovce”. A predsednik NPS A. Lipkovski „pošao je od logike istine i tačnosti podataka, bez obzira na to ko ih je objavio i na koji način”, kaže S. Stokić, pa zaključuje: „Ovde se zapravo radi o sukobu formalne i materijalne istine.” Priznajem da ne razumem „sukob formalne i materijalne istine”, pa ni to kako „forma mora da ustukne i prepusti mesto materijalnoj istini”, kako tvrdi g. Stokić, barem u matematici.

Istog dana (16. avgust), „Politika” je objavila intervju s matematičarem prof. dr Stojanom Radenovićem, koji se „našao na listi najuticajnijih naučnika u svetu i koji je uzdigao Beogradski univerzitet, tako da se plasirao među 300 najprestižnijih univerziteta”.

Govoreći o svom radu i odnosu prema nauci i nastavi prof. Radenović kaže da se, iako penzioner, i dalje intenzivno bavi matematikom. Trenutno rešava zadatke s ovogodišnjeg prijemnog ispita na Matematičkom fakultetu BU. Na pitanje da li bi položio prijemni (na PMF), odgovara: „Imao bih 98 od 100 poena, ali samo zato što su pogrešili u dva zadatka, što sam im skrenuo pažnju.” Da li ovaj anegdotski odgovor prof. Radenovića, ili zaključak prof. Lipkovskog u otvorenom pismu zaštitniku građana – „da su štamparske greške postojale od kako postoje knjige”– abolira „podmetače pedagoške bombe”? Ne! Jer ne radi se samo o štamparskoj grešci, već o tome kako je i gde nastala, kojim putem je, od autora udžbenika, komisije za udžbenike i recenzenata, do Ministarstva prosvete i njegovih komisija, došla do učenika. Posledice koje je greška izazvala nisu male zato što od jednog (ne)tačnog odgovora na testu često zavisi bod više ili manje pri ocenjivanju učenika, odnosno da li će upisati srednju školu koju želi. A sve je to posledica haosa i javašluka u izdavanju i korišćenju udžbenika jer je svim izdavačima, motivisanim jedino zaradom, dozvoljeno da ih izdaju. Ovde treba pomenuti i korupciju jer škole mogu da koriste različite udžbenike čak i u različitim odeljenjima istih razreda, u zavisnosti od „ukusa” škole i nastavnika.

Ministarstvo prosvete, Komisija za udžbenike, Prosvetni savet, Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, Zavod za ocenu kvaliteta i njihove komisije trebalo je da odabrane rukopise daju na recenziju, a po objavljivanju provere njihovu ispravnost, pa tek onda da ih preporuče za upotrebu u školama.

Čak i ako svima njima promaknu štamparske greške, nisu smele promaći komisiji koja sastavlja zadatke za prijemni ispit. Ponavljam, zbog jednog poena, može da zavisi sudbina učenika – da (ne)upiše srednju školu koju želi.

Sociolog