Sarkozi po desničarenju prevazišao Le Penovu

Sve se menja samo ne i kandidati za čelo države. Francuska će, po svemu sudeći, na predsedničke izbore iduće godine izaći sa dobro poznatim starim kandidatima koji su već pokazali šta i koliko ne umeju da rade. Nikola Sarkozi spreman je da „celog sebe stavi na raspolaganje svojoj državi i naciji”, kako bar tvrdi u svojoj novoj knjizi „Sve za Francusku”, ali Francuzi ne žele da bivši predsednik ponovo uđe u Jelisejsku palatu. Izmučena uzastopnim terorističkim napadima, nesigurna u debatama oko ljudskih prava i islama, razočarana što ih je izneverio i socijalista Fransoa Oland, te je ukinuo mnoge socijalne beneficije i radna prava, razdeljena oko politike prema migrantima, nacija nijednog kandidata na predstojećim predsedničkim izborima 2017. ne vidi na tom mestu. Ni Fransoa Oland, ni Nikola Sarkozi, ni Marin le Len, liderka krajnje desnog Nacionalnog fronta, nisu po volji Francuza po sadašnjim anketama. Jedno od poslednjih ispitivanja javnog mnjenja pokazuje da 73 odsto Francuza ne želi da Oland sledeće godine osvoji drugi mandat, dok 66 odsto njih nema volje da glasa za Sarkozijev povratak, a 63 odsto je protiv Marin le Pen.

Kao da ne mari za taj očigledni nedostatak nacionalnog entuzijazma, Sarkozi je predsedničku kandidaturu istakao zajedno sa knjigom „Sve za Francusku”, pridruživši se, usred vanrednog stanja, listi od desetak kandidata unutar njegove stranke desnog centra koja se odnedavno zove Republikanci.

„Osećam da imam dovoljno snage da vodim ovu bitku u teškim trenucima naše istorije”, objavio je na „Tviteru” dva dana pred promociju svog dela.

Koliko su se vremena promenila, vidi se i po tome što su i levičarski socijalisti i konzervativni Sarkozi napravili oštar okret udesno, iako su bivšem predsedniku Francuske njegovi partijski drugovi 2012. zamerali što je stranku pomerio suviše ka krajnjoj desnici.

Sarkozi je danas u nekim stvarima radikalniji od Nacionalnog fronta i Marin le Pen. On u svojoj knjizi ističe da će pokušati da vrati Francuzima „nacionalni identitet”. Traži da se čak i marame, a ne samo burke, zabrane na univerzitetima, u državnim školama i javnim ustanovama. Ukoliko bi Sarkozi postao predsednik, muslimanska i jevrejska deca morala bi u školskim kantinama da jedu svinjetinu ukoliko je ona na jelovniku ili da ostanu gladna. Do sada su đaci i studenti mogli da dobiju uvek drugo jelo koje se slaže sa njihovim religijskim običajima. Sarkozi objašnjava da je to zarad povratka francuskog identiteta koji je sazdan na sekularnoj državi. Takođe, želi da ograniči pravo na državljanstvo deci čiji su roditelji rođeni u inostranstvu.

Ali da bi uopšte učestvovao u trci za predsednika sledeće godine, Sarkozi treba prvo da bude izabran od strane svojih republikanaca. Prvi put u istoriji francuska desnica organizuje otvorene izbore na kojima može da glasa bilo ko, a ne samo članovi stranke. Dovoljno je samo da uplati dva evra i da potpiše izjavu ili obećanje da je privržen „vrednostima desnice”. Predviđa se da bi četiri miliona Francuza moglo u novembru da učestvuje na ovom stranačkom odmeravanju. Najjači unutarpartijski rival mu je Alen Žipe (71) , trenutno gradonačelnik Bordoa, bivši premijer u vreme Žaka Širaka, koga su svojevremeno optuživali da je promenom penzionog sistema ojadio penzionere. Danas on ima drugi imidž, umerenijeg republikanca, i najviši rejting u stranci.

Poznavaoci francuskih prilika kažu, međutim, da Sarkozija (61) ne treba prerano otpisivati. On je držao čvrstu liniju protiv terorizma kada je svojevremeno obavljao funkciju ministra unutrašnjih poslova i kasnije kao predsednik republike. Otišao je iz Jelisejske palate kao najnepopularniji predsednik. Zameralo mu se što je sklon troškarenju novca, što je samohvalisav i skorojević i što mu nedostaje upravo taj francuski identitet o kome sada toliko govori. Nije neki ljubitelj vina, više voli „koka-kolu”, ni sirevi mu nisu omiljeni desert, a obožava da nosi upadljive preskupe satove. Zbog zveckanja skupim nakitom prozvali su ga i „bling-bling”. Fransoa Oland dobio je pre četiri godine izbore i pobedio Sarkozija samo zato što je „normalan čovek”. Njega nije interesovalo da stekne bogatstvo, kako se bar predstavljao. Smanjio je sebi i ostalom osoblju u Jelisejskoj palati platu, ali je nedavno izašlo u javnost da njegov frizer zarađuje 10.000 evra mesečno uz sve ostale privilegije. Oland je pred novinarima izjavio da zaslužuje svaki cent od te astronomske plate. Da li je to normalno? Izgleda da nije, jer danas je Oland manje popularan nego što je to bio Sarkozi kada je odlazio sa funkcije.

Može se desiti da Francuze pogodi ta nesrećna sudbina, pa da iduće godine u drugom krugu predsedničkih izbora na listi moraju da biraju između ista dva kandidata koja su bila na sceni i 2012 – Sarkozija i Olanda – ukoliko u drugi krug ne upadne najzad ekstremna desnica i Marin le Pen. Do sada, i republikanci i socijalisti davali su međusobno rivalskoj partiji glasove samo da bi izbegli mogućnost da u republici zavlada ekstremna desnica. Ali vremena se menjaju, kako kaže Sarkozi. Oni koji su predlagali da se imigrantima oduzima državljanstvo i da se teraju iz zemlje nazivani su fašistima. Danas o takvoj mogućnosti govore čak i socijalisti.

Što se Sarkozija tiče, on se navodno bio povukao iz politike kada ga je 2012. pobedio Oland, ali je odlazak iz nje uporedio sa iglom koju treba polako izvlačiti iz vene. Kakva metafora! Očigledno je ponovo zabada u venu.