Vizantija iz tri ugla

Sa umetnošću istočnog mediteranskog kruga slikar Mileta Prodanović bio je nekako „prirodno” srođen. Njegov otac predavao je zidno slikarstvo na beogradskoj Akademiji i od predškolskog uzrasta je sa njim išao na ekskurzije po manastirima Srbije i Makedonije. U kući je bilo mnoštvo knjiga i one su se vrlo brzo preselile u „njegov” deo biblioteke...

– U iskustva starije umetnosti kojima se uvek vraćam svakako spada i ono što, na nekom najopštijem planu, prepoznajemo kao jezik vizantijske umetnosti. „Vizantija” je, međutim, tehnički pojam, nastao kada tog državnog organizma nije više bilo... Zato o tom prostoru, od zapadne Iberije, što će reći Katalonije sve do istočne Iberije, to jest Gruzije, više volim da razmišljam kao o mediteranskoj civilizaciji koja je, pre svega, civilizacija ukrštenih iskustava, mora, putovanja. Možda me zato posebno privlače oblasti u kojima se iskustva Istoka i Zapada ukrštaju – Dalmacija i Boka, egejska i jonska ostrva, Sicilija, Levant i, pre svega, naši spomenici 13. veka – kaže Mileta Prodanović čija će dela biti izložena večeras u Muzeju Cepter (20 časova), sa radovima Čedomira Vasića i Zorana Grebenarovića, na izložbi „Sve je počelo sa Konstantinom”, a povodom međunarodnog vizantološkog kongresa koji je u toku.

Kako nikada nije bio sklon naturalizmu, Prodanović je uvek pokušavao da dodirne taj duh Vizantije i to se često materijalizovalo u nefigurativnim radovima.

– U nekim od njih ta je veza na onom prvom, konceptualnom nivou, u nekim drugim je bliža površini. To je, naravno, pomalo paradoksalno, ali ipak, mislim, moguće. Traumatični odnos carigradske civilizacije prema figurativnim predstavama iskazan u kriznom periodu ikonoborstva imao je vrlo snažnu političku potku i to je ono što me je u tom periodu posebno privuklo – kaže slikar.

Najnoviji radovi, koji su uz starije prikazani u Muzeju Cepter, pripadaju ciklusu „Ekfraze” – oni su slobodna interpretacija detalja sa dve enigmatične Bogorodičine ikone koje se čuvaju u Nacionalnoj galeriji u Vašingtonu.

– Jedini konsenzus koji su proučavaoci postigli jeste da su nastale u 13. veku, sve ostalo je otvoreno pitanje – mesto nastanka, slikar... Pregibi Bogorodičinih odeždi na te dve slike prebogati su odsjajima zlatne, pratio sam te ritmove, tokove i slike koncipirao kao svojevrsno „čitanje” – otuda i takav naslov jer je ekfraza zapravo retorička figura kojom se opisuje neko drugo delo. U tim ritmovima i odsjajima materijalizuje se neka čudna metafizika svetlosti, moje slike su pokušaji da se ona dodirne danas, u sve traumatičnijem 21. veku – ističe Prodanović.

 Mileta Prodanović, „Ekfraza 2-II”, 2015. (Foto: lična arhiva) Zoran Grebenarović sa svojim radom (Foto: A. Vasiljević)

Na izložbi ćemo videti i „Konstantinov san” Čedomira Vasića, bitke iz svetske istorije, pretvorene u digitalne goblene, ili šaku kolosalne statue Konstantina u Palati čuvara na trgu Kampidoljo u Rimu transponovane u neonski crtež.

– Momenat prihvatanja hrišćanstva oličen u Konstantinovom prosvetljenju nije samo čin prihvatanja jedne nove, univerzalne vere, nego i duboko lični trenutak sopstvene samospoznaje i relativnosti svih ljudskih snova, nadanja i ostvarenja. Naš kontakt sa vizantijskim svetom i civilizacijom prevashodno se zasniva na živoj prisutnosti srpskih srednjovekovnih spomenika i kulture u našem prostornom i duhovnom okruženju. U istorijskom trajanju ne treba zaboraviti i posredne veze bilo preko italijanskog umetničkog nasleđa do rane renesanse, bilo preko Osmanskog carstva koje je baštinilo mnoge tekovine vizantijskog društva i države. Potom i povratni uticaji ruskog duhovnog prostora učiniće prisustvo vizantijskog nasleđa nezaobilaznim elementom našeg poimanja sveta – kaže Čedomir Vasić.

Posebno mu je, kako navodi, zanimljiva Vizantija kao prenosilac antičkog umetničkog nasleđa.

– Naročito su mi uzbudljiva razdoblja prelaska iz jedne civilizacije u drugu, a Vizantija je svojim omeđenim trajanjem (ukoliko ne bude opet uspostavljena) idealan model milenijumskog tranzicijskog perioda, sa usponima i padovima, sjajem i raskoši, i prožimanjem uticaja na materijalnom i duhovnom planu od nastanka do propasti. Dovoljno je setiti se solunskih mozaika iz 4. ili italokritskih ikona Mihaila Damaskina iz 16. veka. Sva tragika previranja koje dramatična vremena velikih promena sobom nose sjajno su prikazana u „Smrti bogova” Mereškovskog. Najzad, princip preobražavanja kulturnih obrazaca obeležava mnoge istorijske mene i nameće se kao konstanta u tumačenju istorije. I aktuelni trenutak prelaska našeg postindustrijskog u informatičku civilizaciju svedoči o takvoj, ako ne i još dubljoj transformaciji našeg socijalnog, ali sve više i biološkog načina postojanja – ističe Vasić.

Na izložbi će biti i radovi Zorana Grebenarovića. Po povratku iz Njujorka, započeo je ovaj slikar da proučava kanone vizantijskog slikarstva. Posvetio se pravoslavnom ikonopisu, što ga je, kaže, potpuno obuzelo.

– Dobio sam da oslikam crkvu u Lozoviku, koja ima 1.500 kvadrata, što sam radio punih 10 godina. Pričestio sam se, ispostio i prionuo. Kada mi nije išlo, mitropolit Amfilohije samo mi je rekao: „Moli se usrdno”. Da li je to krckala skala ili nije, tek odjednom sam čuo neko pucketanje i posle toga sam uspeo u svom naumu – priča nam slikar svoj lični doživljaj u ateljeu na Zvezdari.

Ono što je doprinos Vizantije likovnoj umetnosti, kako dodaje, jeste odnos prema prostoru i upotreba perspektivnih rešenja u naglašavanju same teme.

– Prevashodno religiozna tema u umetnosti Vizantije diktirala je koncept centričnosti u kompoziciji i nametnula je neeuklidovsku viziju. Potreba za perspektivom je zamenu za dubinu pogleda prema nedogledu usmeravala ka užarenom centru događaja, ka gledaocu, učesniku... Na mojim radovima ne postoji motiv koji će ukazivati na Vizantiju, više se radi o filozofskoj potki koja se zove tretiranje prostora – kaže Grebenarović.