Ološ

„Ološ” je sasvim legitimna reč u komunikaciji. Takođe, i u političkoj teoriji, još od uvođenja pojma „vladavina ološa”, ali i u političkoj praksi. Nema smisla da budemo licemeri.

Naravno da u Srbiji ima ološa, mada ne izrazito više nego u drugim sredinama. „Nemoralni ljudi”, formulacija na koju je pod pritiskom pristao predsednik vlade, nije dobra. To već ne znači skoro ništa i liči na uobičajeni srpski sport smeškanja u lice dok se misli, ali ne kaže direktno, da si „đubre”. Pošto je toga previše, obema rukama glasam za to da legitimizujemo pojam ološa u javnom i političkom opštenju. Sve blaže od toga liči na dečje pokušaje, koji u srpskom parlamentu traju već godinama, da se usvoji kodeks koji bi određivao koje reči ne smeju da se kažu. Kao da bi tako poslanici postali bolji, pristojniji i pametniji. Kao da je, recimo, pokojni Zoran Đinđić bio primitivac kad je poslanike DSS-a i Koštunicu zvao trutovima, a da su, recimo, Marijan Rističević ili Radoslav Milojičić Kena, kad namaknu odelo i izgovore „uvaženi dome”, neka vrhunska gospoda. Neće biti.

Dakle – ološ. Tako treba reći. Mirno i jednom, ne deset puta, ali to je već pitanje metabolizma i lične taktike. Sama reč, međutim, nije problem. Treba, doduše, možda pomenuti i ko je tačno ološ, imenom i prezimenom, ili opisom, što je moguće preciznije.

Nije loše dati lični primer. Nemam problem da kažem koga, na primer, smatram ološem protiv koga se treba boriti.

Ološ je, za mene, svako ko pokušava da gazi i ponižava građane Srbije falsifikovanjem sećanja na propast Srbije pod Miloševićem, što bi značilo podizanje njegovog spomenika.

Ološ je svako ko, otvoreno ili prikriveno, poziva na progon, linč ili maltretiranje ljudi, samo zbog toga što različito politički misle.

Ološ je svako ko voli neku drugu zemlju više nego svoju.

Ološ je svako ko u Srbiji traži izdajnike. Juče u Tadiću, danas u Vučiću. Svako ko, u zemlji ili inostranstvu, preti srpskim političarima da će im uništiti život i da će platiti kao izdajnici ako razgovaraju s kosovskim političarima i reše kosovski problem.

Povodom konkretnog slučaja, tačno je, bilo je ološa koji su vređali sportiste, i to u zavisnosti od toga da li im se učinilo da misle drugačije od onoga kako misle oni ili njihove partijske centrale. I nije to prvi put. I nije ni poslednji. Posebno neće biti poslednji ako ne pogledamo stvari ozbiljno. Ako ne vidimo da ogroman broj ljudi koji nije ološ, stvarno nije, ovih dana sebe autoironično zove „ološem”. Samo zbog toga što nam se javni život pretvorio u životarenje, a političkog nema – zato što je jedna stranka dominantna (i svaka joj čast na tome), a druge ne postoje zato što su ih njihova vođstva uništila (i sram ih bilo zbog toga).

Stvarni ološ na stranu, nisam baš siguran da je to dobro za ovu zemlju. I da budem jasan, pošto mnoge od tih ljudi poznajem, nisu oni nikakav ološ. Samo su očajni i boje se. Između ostalog, i zato što ih njihova zemlja odbacuje. Odbacuje ih odvratan „sistem” u kome oni ne vide mesta za sebe.

Taj sistem se zove negativna selekcija.

Rezervat negativne selekcije – tako bi se u tri reči mogla opisati savremena Srbija. I nije posebna uteha to što to nije samo opis ove naše, današnje Srbije. „Takva je bila uvek” – možda jeste tačno, ali nije nikakvo opravdanje. Imali smo i dva odsto pismenih pre 100 i nešto godina, pa niko normalan nije tvrdio da je to usud i da tako večno treba da ostane. Nije nikakva uteha ni to što nije Srbija baš poslednje ostrvo negativne selekcije. Celo naše poluostrvo je takvo. Razlog balkanskog stradanja i dugotrajne erozije na obodima modernog sveta nije splet nadnaravnih sila, zavere svih i međusobnog večitog zapodevanja sukoba. Snažniji izvor propadanja Balkana je negativna selekcija. Nisu ni balkanski narodi izuzetak – dešavalo se svakom narodu i svakom kraju sveta, u istoriji a i danas, da se davi u toj vrsti samouništenja.

Zbog toga je tako velika radost kad uspemo u sportu. Jer u njemu ima najmanje negativne selekcije. Tačnije, tamo ne mogu, osim donekle u fudbalu, da se maskiraju stvari. Ali, zbog toga su ljudi toliko nervozni na folklor koji obično kod nas prati takve uspehe. Oni su samo očajni zato što se boje da će, kad euforija od sportskih uspeha prođe, sve ostati isto. Da će negativna selekcija nastaviti da caruje. I da za njih u ovoj zemlji neće biti mesta. A nisu iz branše u kojoj mogu da se izvuku samo na talenat i rad. Kao što su, i svaka im čast, uspeli Prlainović, Štefanek i Španovićeva.

Direktor Trust Market Research