Srlja li region u prošlost

Situacija u narušenim brakovima uvek može da bude još gora, konstatovao je pre nekoliko dana austrijski dnevnik „Prese”, pišući o tome kako su odnosi Srbije i Hrvatske „na novoj najnižoj tački”. I kao u prilog toj tvrdnji buknula je poslednja afera u čijem je središtu socijaldemokratski prvak Hrvatske Zoran Milanović, koji je, izgleda, rešio da se za glasove hrvatskih birača bori rečnikom najtvrđih tamošnjih desničara. Ako se osovina Beograd–Zagreb često predstavlja kao kičma regiona bivše SFRJ, šta će se dogoditi ukoliko ona pod teretom koji se samo nagomilava u poslednjih godinu dana – pukne?

Duhovi prošlosti i dalje lebde nad ovim delom Balkana i to će potvrditi ne samo u Srbiji (računajući i Kosovo i Metohiju) i Hrvatskoj, nego i u Bosni i Hercegovini i Makedoniji. Godišnjice smrti i progona ne dopuštaju zaborav, ali ni oprost. Uz to, porast rizika od terorizma, migrantski balkanski koridor, bregzit, poljuljana Evropska unija, ekonomska kriza i gotovo stalne izborne kampanje u regionu nikako ne doprinose optimističkom pogledu na budućnost. Bar onu skoriju.

„Za region kojem je preko potreban napredak, bilo šta što vuče unazad, po samoj logici, ne može da bude dobro”, napominje Amadeo Votkins, britanski stručnjak za Balkan.

Treba li, međutim, da prevlada pesimizam? Atmosfera se sve češće i sve više pregreva i nekima se, izgleda, već pričinjava zveckanje oružja. Možda je to samo posledica preosetljivosti zbog doživljenog pre 15 do 25 godina, ali ipak, može li napetost koja je već duže vreme prisutna u ovom delu sveta zaista toliko eskalirati da nas vrati u prošlost?

Milan Mijalkovski, profesor Fakulteta bezbednosti u penziji, smatra da je trenutna situacija „jako nezavidna i nestabilna, tim pre što je nosilac ovih zaoštravanja Hrvatska, koja je članica i EU i NATO-a”. Kako kaže, sve podseća na dešavanja iz 1990, uoči razbijanja Jugoslavije secesijom Slovenije i Hrvatske, kojoj je prethodio hrvatski šovinizam s uporištem u ustaštvu.

Dragan Đukanović, potpredsednik Centra za spoljnu politiku, pak, misli da će se nastaviti ova vrsta verbalnih provokacija i loše retorike, koje se već neko vreme upražnjavaju, ali da to suštinski ne može da utiče na stabilnost regiona zapadnog Balkana u celini.

„Nažalost, takva retorika je višestrana i višestruka, ali neće biti suštinskih izazova za samu bezbednost. Nema mogućnosti za izazivanje sukoba koji bi bili teži od verbalnih”, uveren je Đukanović.

Slično razmišlja i Amadeo Votkins, koji je deset godina radio u britanskoj vladi kao stručnjak za Balkan, a poslednjih nekoliko godina je angažovan u Srbiji kao samostalni ekspert. Votkins smatra da „nema teoretske šanse” da problemi koje u poslednje vreme vidimo u regionu eskaliraju i da se vrate neke nemile scene iz prošlosti.

„Nema realne mogućnosti za to, ne postoje osnovni faktori koji bi trebalo da postoje da bi do toga došlo. Jedino što ovo diplomatsko-verbalno prepucavanje može da se nastavi ovako u beskonačnost i da niko od toga nema koristi”, ocenjuje Votkins za „Politiku”.

Kako primećuje, veoma dugo se priča o poboljšanju regionalne saradnje a da je realno ne vidimo.

„Vidimo je samo možda u biznis svetu, gde je došlo do povećanja, recimo, robne razmene, ali van toga mislim da bi moglo da bude mnogo bolje i da na tome treba da se radi”, kaže on, dodajući da, ako ima eskalacije, vidi je više u daljem odlaganju ozbiljnih investicija koje nedostaju celom regionu, jer ozbiljne firme vole „stabilne i sigurne vode”, gde su neke stvari izvesne. Upravo je to eskalacija koja, kako ističe, kroz nedostatak investicija građane najviše udara „po džepu”.

Dragan Đukanović zaključuje da više od aktuelnih izbora u Hrvatskoj ili referenduma o Danu Republike Srpske ili kakvih god političkih izjava, bezbednost u regionu mogu da ugroze terorizam, organizovani kriminal i drugi transnacionalni izazovi.

Profesor Mijalkovski, opet, nije sklon da zanemari snagu ekstremizma u samom regionu. Kako ističe za naš list, odnosi Hrvatske i Srbije su po sistemu „toplo-hladno”, kad god je Hrvatska smatrala da treba da podigne tenzije. Aleksandar Vučić je predlagao pomirenje na Balkanu, dodaje on, ali „očito ekstremisti u Federaciji BiH, Hrvatskoj, ali i albanski, smatraju da nisu postigli ono što su hteli devedesetih godina i, verovatno obmanuti, misle da imaju takvu moć da mogu oružanim sukobima da postignu svoje ciljeve”. Ali, dodaje, iako oni nemaju moć da samostalno izazovu konflikte, mogli bi da kresnu varnicu koja bi privukla pažnju spoljnih faktora.

„Na Balkanu se nikad nije dogodio sukob između naroda ako nije postojao dirigent van Balkana, vođen svojim geopolitičkim interesom. Nije slučajno da se koristi politički termin zapadni Balkan za četiri neintegrisane države: Srbiju, BiH, Crnu Goru i Makedoniju. One su ostale neintegrisane jer zapadne zemlje smatraju da se u njima još mogu menjati granice, čak i silom. Uostalom, ako se EU diči demokratskim načelima i pravima, zašto ne reaguje na nacističke ispade iz Hrvatske, uključujući i ono što je Zoran Milanović izjavio”, naglašava Mijalkovski i dodaje da, osim međudržavnih konflikata, opasnost predstavljaju i „uvezeni” džihadisti iz BiH, koji se tamo masovno naseljavaju, a bili su u sastavu Islamske države.

Švajcarski internet-dnevnik „Tages vohe” objavio je članak o Srbiji i Hrvatskoj pod naslovom „Pas i mačka na Balkanu – hronika jednog zbunjujućeg sukoba”, prenosi „Dojče vele”. U njemu se navodi i sledeće: „Od pre godinu dana međudržavni sukobi dve zemlje redovno eskaliraju. Ukoliko to ne razumete, možemo da vas umirimo: ni većina ljudi u Hrvatskoj i Srbiji ih ne razume.”

Koliko smo zaista zbunjeni svim onim što se u poslednje vreme dešava? I kako je moguće da region nije mirniji i uspešniji uprkos tome što postoje mnogi preduslovi da to bude – poput Berlinskog procesa, činjenice da je Hrvatska u EU, a druge zemlje na putu ka EU...

„Ovakva situacija očito ’nekome’ odgovara”, smatra Votkins, a na pitanje da li je to „nekome” sa strane ili „nekome” ovde među nama, on odgovara pominjući najpre svoje iskustvo u britanskoj vladi.

„Ako gledamo, na primer, britansku politiku, u vreme kad sam ja bio u tom sistemu, Britaniji je apsolutno prioritet bio mir i razvoj ovog regiona i sve je rađeno da ide u tom pravcu. I mislim da je većini država članica EU prioritet da se ovaj region razvije, da ekonomski i drugi životni problemi postanu tema političkih kampanja, a ne stvari koje su se dešavale pre 30, 50 ili 100 godina”, ističe on.

On ocenjuje da mehanizmi Evropske unije, koja se smatra možda najodgovornijom za napredak regiona bivše Jugoslavije, nisu dovoljni da bi ovo ispravili. „Previše je to izbalansirano, brane se neki ’viši interesi’, gleda se diplomatski da niko ne bude uvređen i to na kraju, kad dođe do običnog čoveka, ima negativnu posledicu”, naglašava Votkins.