Kancelarka skinula burku

Kada je pre godinu dana nemačka kancelarka Angela Merkel rekla sada već čuvenu i više puta ponavljanu rečenicu „Mi to možemo” i otvorila vrata Nemačke prevashodno za Sirijce ali i izbeglice iz ostalih zemalja Bliskog istoka i Afrike, mnogi su počeli da tvrde da je to početak kraja njene političke karijere. Dolazak više  od 1,1 milion izbeglica prošle godine u Nemačku donelo joj je nadimak „izbegličke majke” ali i pad popularnosti među Nemcima, dok je njena politika dala vetar u leđa islamofobnom pokretu Pegida i desničarsko-populističkoj stranci Alternativa za Nemačku (AfD). Krajnji desničari iz Pegide su je redovno na protestima ponedeljkom prikazivali pokrivenu hidžabom (velom koji muslimankama pokriva glavu ali ne i lice), a nekad je čak prikazivana i kako nosi nikab (veo koji pokriva lice ali ne i oči) ili burku (koja u potpunosti pokriva ceo telo, uključujući i oči). Međutim, godinu dana kasnije, može se slobodno reći da su svi oni koji su prognozirali njen pad zapravo grdno pogrešili, jer je kancelarka u međuvremenu skinula svoju „burku”.

POLITIKA ZATVORENIH VRATA: Uprkos tome što u izjavama i dalje brani politiku „otvorenih vrata” za izbeglice, ponavlja „Mi to možemo” i insistira da je to pitanje humanosti, Merkelova je odavno počela da izbeglicama zatvara vrata Nemačke. Samo što to jasno ne kaže. Naprotiv, u skladu sa svojom izoštrenom političkom veštinom, ona sve opravdava kao pokušaj da se pomogne ljudima koji beže od rata, ali ne kaže da to ne znači da će svi oni moći da dođu a kamoli trajnije ostanu u Nemačkoj.

Njen ovonedeljni poziv EU i severnoafričkim državama da sklope sporazume o regulisanom prijemu izbeglih, po ugledu na sličan sporazum koji su sklopile EU i Turska, samo je poslednji u nizu njenih poteza ka zatvaranju vrata. Najpre su na listu zemalja sigurnog porekla stavljene balkanske i severnoafričke zemlje, čime je njihovim državljanima bezmalo onemogućeno dobijanje azila u Nemačkoj. Potom je čak i Avganistan proglašen delom siguran a Avganistancima davan džeparac i avionska karta samo da se vrate u otadžbinu. I Sirijcima i Iračanima koji su već u Nemačkoj onemogućeno je da po dobijanju azila prve dve godine dovedu članove svojih porodica, dok oni koji su u Turskoj u skladu sa sporazumom poprilično usporeno dolaze u EU.

U nastojanju da zadrži vlast i umiri raskole, ne samo u vladajućoj koaliciji, već i u sopstvenoj stranci, Merkelova je postepeno za 180 stepeni promenila svoju politiku, uporno tvrdeći kako to nije učinila. A na sve napade onih koji je kritikuju zbog njene politike „otvorenih vrata” – iako ona zapravo ona ne postoji – ona je imala spremne argumentovane odgovore. Tako je nedavno na stranačkom skupu odbacila tvrdnje da su izbeglice donele islamistički terorizam u Nemačku, ukazujući na veliki broj onih rođenih u Nemačkoj koji su postali džihadisti. Tako ona kod mnogih i dalje nameće utisak kako brani izbeglice, a zapravo je skinula „burku” i zatvorila vrata za izbeglice.

Ilustracija J. Prokopljević

PREDIZBORNA BORBA PROTIV BURKE: Da se ona vraća svojim konzervativnim korenima i pritom vešto politički balansira svedoči i njen stav prema burki. S jedne strane, izbegla je da se otvoreni založi za zabranu nošenja burke, a s druge strane, rekla je da smatra da „potpuno pokrivena žena u Nemačkoj ima veoma male šanse da se integriše u nemačko društvo”, pri čemu je istakla svoju podršku ministru unutrašnjih poslova Tomasu de Mezijeru, koji je dan kasnije predložio da se delimično zabrani nošenje burke. De Mezijer više ne ističe da burka povećava opasnost od terorizma, već ga brine suživot u nemačkom društvu pa predlaže da lice mora da se vidi za volanom, u javnim kancelarijama, školama, univerzitetima, javnim službama i sudnicama.

I Merkelova i De Mezijer znaju da bi im bezuslovnu zabranu burke kakva postoji u Francuskoj oborio Ustavni sud Nemačka. Ali delimična zabrana im se čini kao idealna šansa da pred pokrajinske izbore sledećeg meseca i savezne sledeće godine ponovo k sebi privole tvrđe desničare, koji su nekad glasali za njih a sada više merkaju AfD. Iako se u Nemačkoj izuzetno retko na ulicama može videti muslimanka koja nosi burku – znatno češće nose nikab ili hidžab – Merkelova preko funkcionera svoje stranke nastoji da u borbi za vlast zaigra na desničarsku-populističku kartu i zabranom komada tkanine povrati izgubljene birače.

BURKINI RAZGOLITIO NETRPELjIVOST: Da zabrana burke može da smanji pretnju od terorizma, poboljša integraciju muslimanki ili poveća njihova prava, Francuska bi još od 2011. bila bezbedna zemlja u kojoj muslimanke žive bez stega religije i tradicije. Međutim, Francuska je upravo suprotno a činjenica da sa desničarskim populizmom koketiraju kako socijalisti Fransoa Olanda tako i konzervativci Nikole Sarkozija zasad samo povećava popularnost Nacionalnog fronta Marin le Pen. To koketiranje ne samo što je dovelo do zabrane burke, već je i tridesetak francuskih priobalnih opština zabranilo na plaži nošenje burkinija – kupaćeg kostima koji se sastoji od dugih helanki i duge majice dugih rukava sa kapuljačom za glavu i koji je omogućio mnogim muslimankama da prvi put zaista plivaju u moru ili okeanu.

Da evropski apsurd bude veći, u danu kada je dobar deo Evrope bio zaprepašćen snimkom na kojem se vidi kako četiri naoružana policajca na plaži u Nici teraju jednu ženu da pred svima skine burkini, na drugom kraju Starog kontinenta, u Škotskoj, hidžab je postao sastavni deo policijske uniforme. I dok Škoti pokazuju šta zaista znači reč integracija, Francuzi očigledno smatraju da bi više voleli asimilaciju muslimana.

Za razliku od vlasti Nice koji su burkini zabranile jer im „otvoreno manifestuje sklonost ka veri u vreme kada su Francuska i bogomolje mete terorističkih napada”, ostale francuske opštine svoj potez nisu pravdale poistovećivanjem terorizma sa islamom. Naprotiv, zabrana burkinija je umotana u zabranu pristupa javnim plažama onima koji ne nose „pristojnu garderobu koja poštuje pristojnost i sekularizam”.

Na društvenim mrežama odmah su osvanule fotografije na kojima se vide katoličke opatice koja u svojoj odori pokrivenih glava i ruku stoje u plićaku na plaži zajedno sa ostalim ljudima koji su u kupaćim kostimima. Ovaj prizor sa neke od francuskih plaža neminovno je nametnuo da li bi francuska policija u odbranu pristojnosti i sekularizma terala katoličke časne sestre da se skidaju nasred plaže. Odgovor je više nego očigledan.

Iako je francuski najviši administrativni sud prekjuče ukinuo ove zabrane, burkini je očigledno razgolitio netrpeljivost prema muslimanima, kao i apsurd da su u odbranu sekularizma francuske vlasti koristile formulaciju „pristojna garderdoba koja poštuje pristojnost”, koja se koristi i u mnogim muslimanskim zemljama, ali kao vid ohrabrenja ženama da se što više pokriju.

Umereni političari u Evropi očigledno nikako da nauče da se parole krajnjih desničara ne mogu da se nekažnjeno preuzimaju. Za razliku od Sarkozija i Olanda, Merkelova to očigledno neće naučiti gubitkom vlasti, jer niti ima pravog protivkandidata u sopstvenoj stranci, niti AfD ima ikakve šanse da zadobije popularnost poput Nacionalnog fronta Marin le Pen. Stoga je Merkelovoj lako da se igra populizmom zasnovanim na strahu.