Ratni turizam u Avganistanu

Napadi talibana u Avganistanu odavno više nisu novost, naročito kada su meta stranci. Očekivalo bi se, međutim, da ti stranci nose uniforme neke od armija država NATO-a, stacioniranih u toj zemlji, gde upravo nastoje da pomognu avganistanskim trupama da se održe pred talibanskom ofanzivom u mnogim oblastima. Istinska vest, stoga, kada su objavljene pojedinosti nedavnog napada na kombi negde na drumovima u zapadnom Avganistanu, bila je da je živote za dlaku spasilo devetoro zapadnih – turista.

Šest Britanaca, dva Amerikanca i jedan Nemac izvukli su se samo zahvaljujući vojnoj pratnji, koju su dobili pukim srećnim slučajem. Ta turistička tura nije bila prijavljena vlastima. Ali, policijska patrola je naišla na kombi u kojem su se prevozili i, nakon zaprepašćenja što vide turiste kako se na svoju ruku voze ruralnim predelom zemlje u kojoj ni bezbednosne snage ne vole da napuštaju kasarne i stanice u gradovima, pozvala vojsku da ih otprati do odredišta u provinciji Herat. Tek što su bili obišli mesto u Bamijanu gde su se nekada nalazile gigantske statue Bude urezane u litice, koje su talibani uništili 2001. godine, dok su još bili na vlasti. A onda su se, uprkos vojnoj pratnji, suočili s demonstracijom sadašnje talibanske moći: da je danas opet malo koje mesto u Avganistanu bezbedno od njih.

Preporuke ministarstva spoljnih poslova o tome koje zemlje je poželjno izbegavati nekima služe da bi postupili sasvim obrnuto. Jedan od takvih je Endru Druri, pedesetogodišnji građevinac s jugoistoka Engleske. Govoreći za „Gardijan”, on odbija naziv „ratni turista”, mada prihvata da rat „može biti deo toga (iskustva)”. Na spisku zemalja koje je posetio, međutim, gotovo redom su one pogođene ratom ili tek izašle iz njega i još su nestabilne: Sirija, Irak, Avganistan, Somalija, Čečenija, Severna Koreja. Apetit za takvim avanturama je, kaže, osetio kada je pre 20 godina na safariju u Kongu naleteo na militanta naoružanog mačetom koji je slučajno prešao granicu iz susedne Ugande.

Od tada se dovoljno izveštio da neka od tih putovanja organizuje sam, ali za većinu se oslanja na specijalizovane agencije, poput dve koje ratne ili ekstremne turiste vode i u Avganistan. I imena su im bezmalo identična i sasvim prikladna: „Divlje granice” i „Nepripitomljene granice”.

Njihovi klijenti su, kako objašnjavaju za Rojters i „Gardijan” ljudi u dvadesetim, kao i u osamdesetim godinama, zaluđenici za vojnu istoriju i zakleti pacifisti, nekadašnji hipici koji su Avganistanom špartali još u mladosti, pa žele da ožive ta sećanja, ali i profesionalci poput istraživača, novinara i foto-reportera kojima su potrebne ture po specifičnim krajevima. Tako su „Nepripitomljene granice”, navodi njihov osnivač Džejms Vilkoks, donele „moralnu odluku” da se postaraju da ekipa dokumentarnog filma stigne do Jazida u severozapadnog Iraku kako bi prikazala svetu patnje koje im nanosi Islamska država. I Mark Lederman iz rivalske firme uverava da suština njihovog posla nije u tome da udovoljavaju onima koji traže uzbuđenje u ratu nego da „predstave neverovatnu zemlju”.

Ove godine Ledermanove „Divlje granice”, međutim, ne planiraju da predstave Avganistan bilo kome. Prethodnih godina, dok je bilo relativno mirno, interesovanje zapadnih turista za tu državu je raslo, ali sada su talibani sve opasniji.

„Nepripitomljene granice” pak imaju šezdesetak klijenata koji su uprkos tome spremni da se do kraja godine zapute u Avganistan. Ako ne bude bilo neizbežno, neće ih voziti drumovima i ponoviti grešku koja je zamalo stajala glave devetočlanu grupu u Heratu. Već i prethodnih godina, vožnja između gradova, naročito u velikim grupama – a u Avganistanu je i ona od devet osoba postala takva, previše upadljiva – bila je rizična. Danas ima izveštaja i da osoblje ambasada zapadnih država izbegavaju i da se po prestonici Kabulu kreću automobilima, koliko god bili oklopljeni i zaštićeni oružanom pratnjom. Ni to više nije garancija da neće pasti u ruke talibanima, stoga, kada uopšte moraju da napuste ambasadu, koriste helikoptere i avione. Na letelice se za prevoz turista oslanjaju i u „Nepripitomljenim granicama”: tek na dovoljnoj visini može se u Avganistanu danas povući bezbedna granica ka talibanima.