Monopoli mese skup hleb

Prošlogodišnja suša samo je psihološki podstakla rast cena pšenice, brašna i potom hleba. Od tada do danas vekna je poskupela četiri puta. Možda će i još koji put do početka nove, prave sirotinjske žetve. Ne samo zbog nikada manje posejanih površina nego i zbog vrlo neveselih podataka o rezervama hlebnog žita kod nas i u svetu.

I dok državni i mali pekari u Srbiji ponovo prave kalkulacije za novo poskupljenje, država, opet iznenađena, na sve to gleda kao na lanjski sneg. Ne dotiče je pitanje inflacije i snabdevanja najširih slojeva društva jeftinijim hlebom. Ješćemo politiku.

Da bi, ipak, kako-tako reagovala na izazov zvani poskupljenje hleba, država pokreće proceduru za bescarinski uvoz 200.000 tona pšenice. Polovina za komercijalne potrebe, a druga za rezerve. To indirektno kazuje da smo i njih pojeli i da država nema odakle da interveniše. Mora da kupuje žito kad mu vreme nije. Odakle? Po nikada višim cenama.

Nigde u našem regionu nema pšenice za prodaju. Svi je malo imaju i čuvaju za „ne daj bože”. Cena joj je uveliko oko 400 dolara za tonu. Kod nas je krajem februara zabeležila neslavan rekord – 414 dolara.

I sada, u takvim okolnostima, država „preti” nekakvim uvozom. Ne trudi se, čak, ni da zaviri u silose i skladišta velikih žitara i vidi pravo stanje stvari. Stručnjaci tvrde da je i pored žestoke lanjske suše Srbija požnjela gotovo dva miliona tona hlebnog žita. Sasvim dovoljno za naše potrebe. Zrno je od ratara preuzeto po bagatelnim cenama – jedva preko deset dinara za kilogram. Sada košta 24 dinara. Izvezene su stotine hiljada tona. A onda je država donela uredbu o zabrani izvoza pšenice. Onemogućila je izvoz pšenice, ali ne i brašna. I šta se sada dešava?

Nekoliko velikih kupaca i trgovaca drži pšenicu i na berzi prodaje samo onoliko koliko im odgovara. Ni kilogram više. Državne i privatne pekare ostaju bez brašna i moraju u kupovinu po iznuđenoj ceni. Karteli i monopoli rade svoje. Skupim brašnom peku hleb, ali i raspiruju inflaciju. Dotle im država sve vreme ide naruku stalnim, tromesečnim, produžavanjem uredbe o zabrani izvoza pšenice i ne čini ništa da spreči otvorene špekulacije nekolicine moćnika.

Možda bi im se, kažu stručnjaci, moglo doskočiti prolećnom setvom jarih sorti pšenice i time bar donekle nadoknaditi podbačaj u jesenjoj kampanji, kada se pod tim usevom našlo u najboljem slučaju 470.000 hektara. Uzalud svaka nada. Mi nemamo semena jarih žita. Ako to malo mučnih jesenjih hektara ne prihranimo kako valja izuzetno skupim mineralnim đubrivima, pa nas još i ne posluži vreme do prvih dana jula, kada padnu prvi novi otkosi, evo nama još jedne „gladne” godine.

Šta to znači?

Da otpočnemo s privikavanjem na sve skuplju hranu, pa i hleb, bez obzira na visinu plata i standard ili da na nekim novim izborima potražimo vladu koja će bar znati da organizuje poljoprivrednu proizvodnju, spreči delovanje kartela i monopola i velikom broju osiromašenih stanovnika omogući hleb po pristojnoj ceni. U bajku o tri dinara za veknu više ne veruju ni oni koji su je izmislili, a još manje gladni glasači.