O kulturi, možda uzalud

Postoji jedna anegdota vrlo poučna za naše prilike. Kad je Hitler krenuo na Britaniju, kad su „meseršmiti”, „štuke”, „fau 1” i „fau 2” počeli danima da tuku London, premijer Vinston Čerčil je sabrao ministre da vide šta im je činiti. Postavilo se pitanje: kako namaknuti sredstva za odbranu zemlje, odakle uzeti? Jedan ministar je predložio da se funte namenjene kulturi prebace u ratni budžet. „A šta ćemo, onda, da branimo?”, pitanjem je reagovao premijer.

Znao je „stari lisac” šta kultura predstavlja za naciju, za državu. Ako joj oduzmemo novac, ako je učinimo devetom rupom na svirali, zalud je braniti sve ostalo. Jer, kulturne tekovine, od pamtiveka do danas, čine nas ono što smo i po čemu smo baš takvi, a ne drugačiji ili nikakvi. Kultura – književnost, umetnost uopšte, graditeljstvo, običaji, jezik, pismo – u širokom smislu toga pojma je – identitet. Naš ili bilo kog drugog naroda i plemena na planeti. Nema sumnje da je Čerčilu to bilo na umu – identitet, duh – kad je pitanjem odbrusio brzopletom ministru.

Ne sumnjam da bi članovi srpske vlade, ma koga da upitate, isticali značaj kulture za narod (građane) i državu, da bi kulturu stavljali na visok pijedestal. Ali, kada dele budžetski novac, istom zaborave na značaj kulture. Godinama se ta sredstva vrte oko polovine postotka BDP (prošlogodišnja stopa beše 0,62 %). Ne može se sa tim novcem daleko, pa se dospelo dotle da se teško može negirati ocena pisca i dramaturga Nenada Prokića: „Mitsko biće iz grčke mitologije da se pojavi, ne može da sredi arhitekturu, kulturu... To je toliko zapušteno da niko to ne može da uradi sam”.

Kultura je Letopis Matice srpske, star 192 godine, ali, kao i druga njegova mlađa sabraća, pojavljuje se isključivo „na mišiće” entuzijasta. Nema novca ni za redovno izlaženje, a kamoli za honorare saradnicima. Za izdavača Srpsku književnu zadrugu (osnovana 1892), Milovan Danojlić nedavno reče: „Otkako sam se našao na čelu Upravnog odbora, posao mi se svodi na uzaludno moljakanje pomoći”. I dodaje da je u nas „sve zapušteno, od jezika do demografije”. Kultura je trebalo da bude Sabor trubača u Guči da se sve nije izvitoperilo: krunu na saborovanje stavljaju, nekoliko godina unazad, estradni umetnici. Estradni jesu, umetnici nisu. Oni odmažu kulturi za honorare teške po nekoliko desetina hiljada evra. Sabor ima i „zvanično” pivo, a ako se nisi najeo svadbarskog kupusa i nalio „zvaničnim” pivom (nikako drugim), znači da nisi bio na Saboru. Među tim estradnim su i „umetnici” koji su zadužili nacionalnu kulturu trujući je, i dobili nacionalne penzije, kako se popularno naziva doživotna mesečna naknada od 50 hiljadarki za vrhunski doprinos kulturi. I „Egzit” bi mogao da bude kultura da i „proizvođači” i „konzumenti” muzike ne piju previše alkohola i – da se ne lažemo – još i pogubnije opijate. Mnogo je primera u nas kako sve što je neosporno kultura ćopa i posrće, a sve što je kvazikultura razmeće se i rasipa.

Nešto je o tome govorila i Branka Katić, naša glumica koju ćete češće gledati u stranim nego domaćim filmovima: „Odnos države je strašan, ne samo prema glumcima, već prema kulturi uopšte. Kultura je prvo mesto gde se ogledaju država i društvo, a kod nas je potpuno marginalizovana. Zato nam, umesto kulture, cveta primitivizam”. Sarita Vujković, direktor Muzeja savremene umetnosti RS u Banjaluci, ilustruje pogubnost stege surovog kapitalizma podatkom da Muzej danas ima tek četvrtinu budžeta kojim je raspolagao pre pet-šest godina.

Ne znamo ko je sve pročitao pismo („Politika”, 27. avgust) koje je gradonačelniku Beograda uputio akademik Dejan Despić, kompozitor, i koliko je nadležne pogodilo ono što je u pismu rečeno. Akademik obaveštava gradonačelnika da će mu vratiti u ruke Nagradu grada Beograda za muziku i muzičko-scensko stvaralaštvo u 2015. godini, priznanja se odriče „sve sa njegovom novčanom podlogom”. Svakako, akademik je pun ponosa na naše olimpijce, baš kao i svi ostali, sve do – nagrada za medalje! One su enormne i iskazane u evrima, što je svojevrstan eufemizam, jer bi „sume prevedene u našu valutu zašle u područje milijardi i tako bile još šokantnije”, ističe Despić, ukazujući na „upadljivu generalnu razliku između finansiranja sport(ov)a i kulture”. Dodajmo ovome i to da nacionalne penzije u sportu nisu suspendovane i da one čak trostruko nadmašuju iste koje su donedavno deljene u kulturi.

Uostalom, sve „miriše” da istinskoj kulturi zvona zvone. Prosto rečeno, sve je učinjeno da je potreba naroda za njom prestala ili bitno umanjena. Neka to potkrepe i naredni redovi.

„Kada su čikaški radnici, 1886. godine, proklamovali podelu dana na 3 h 8 časova (8 sati rada, 8 odmora i 8 kulturnog uzdizanja), i kada je to zaživelo u praksi, država je vodila računa o tome kako da se osmisli i ispuni tih osam sati kulturnog uzdizanja. Pola veka posle Drugog svetskog rata, kod nas je kultura imala mesto u društvu, na nju se polagalo i u nju ulagalo. Danas, da biste preživeli, morate da radite po nekoliko poslova i po 16 sati dnevno. Dakle, nema vremena za kulturno uzdizanje, pa otuda nema ni obaveze države da o tome vodi računa” – prepisujemo iz intervjua pesnika i direktora Zmajevih dečjih igara Dušana Đurđeva, datog časopisu „Bdenje”, 48-49/ 2016.