Bandit koga smo voleli

Evo, posle mnogo, mnogo, godina provedenih u Srbiji, već četvrti mesec kako sam se vratio u Vetroviti grad. Uglavnom radim, a pošto posao uključuje duge vožnje kroz srce, pluća i krvotok ovog uzavrelog grada, ovog usplahirenog mustanga u punoj snazi, kakvim mi se Čikago ponekad čini – prisećam se imena ulica, puteva i naselja koja ga okružuju. Interesantna činjenica u vezi s glavnim čikaškim saobraćajnicama, žilom kucavicom grada, jeste da su sve one u stvari bile nekadašnje indijanske staze, od kojih je najduža vodila sve do današnjeg, 150 kilometara udaljenog grada Milvokija u državi Viskonsin.

Ponekad radimo i u južnim i jugozapadnim delovima – crevima grada – u kojima su čitavi kvartovi gotovo isključivo nastanjeni crnačkim i latinskim življem, a u kojima je samo od početka ove godine bilo više od 1.200 ubistava i ranjavanja. Ipak, osećamo se sigurnim. Radimo danju, a pucnjave i obračuni bandi obično počinju tek kada padne mrak. Moj sadašnji gazda i drug Kristijan, sin tajanstvenih transilvanijskih šuma i klisura, taman i postojan, teši me: „Gde smeju na nas belce! Ima da im dođe policija za dva minuta.”

Bilo kako bilo, osim nas dvojice i dva Bosanca, koje smo unajmili da nam pomognu, ja tamo za četiri puna dana, koliko smo proveli radeći, ne ugledah ni „b” od bilo kojeg drugog belca.

Kada sam malo kasnije ispričao Bosancima šta je Kris rekao, jedan od njih, rodom iz Konjica, prozbori: „ J... ti to, moj jarane, rec’ ti njemu da su ovdje malo podugačke te dvije minute.”

Ipak, dok se vozimo tako – kroz srce i creva – ove čudovišne hobotnice, kako mi grad ponekad izgleda, najčešće se sećam ljudi i događaja iz prethodnog života...

Sećam se V., crnke plavo-zelenih očiju i, što bi moj drug i brat Z. P. rekao – laserskog pogleda. Ona je živi dokaz da lepe žene i krimosi uvek idu zajedno.

Njena radnja se nalazi u Linkoln aveniji, nedaleko od kultnog Burbon kafea, stecišta intelektualaca i lekara, probisveta i bitangi, onih koji nude posao i onih koji ga traže, svih koji bi u svoje opustele domove i sopstvenu usamljenost što kasnije da se vrate i svih onih koji nemaju gde da se vrate.

V. ima sina od osamnaest godina, košarkaša i odličnog učenika, koji će ove godine krenuti na fakultet.

Ima i muža M. Ili ga je imala...

M., bivši fudbaler šabačke Mačve, šaner, kockar, provalnik, pljačkaš i najveseliji gost po slavama i svadbama, deportovan je.

On je verovatno jedinstvena pojava u čitavim Sjedinjenim Državama. Jedan od retkih, ako ne i jedini došljak, koji je za dvadesetak godina boravka u Americi imao samo jedan jedini dan radnog staža. Pod pritiskom žene i ostale familije, koji su mu našli posao na građevini, otišao jednog dana konačno da radi. Junački odradio prvi dan, svih osam sati, ali se na poslu sutradan nije pojavio.

Kada su ga pozvali da pitaju šta se dešava i što ga na poslu nema, samo im je fino i kulturno odgovorio: „Gospodo, od danas sam u penziji.” I tako se završio radni vek jednog od najduhovitijih ljudi kojeg sam u životu upoznao, šarmera, kozera, spadala – bandita koga su svi voleli.

„Svima za utehu u Jugi nisam imao ni taj jedan jedini”, pričaće M. po kafanama kasnije.

Razbojnik dobrodošao u svako društvo, mirođija u svakoj čorbi, zaprška u svakom pasulju, čovek koji je svima dugovao, pa i meni, ali koga niko nije jurio da dugove vrati, niti mrzeo što bi ih po hiljaditi put izigrao, govoreći da će im vratiti, eto, baš sutra, čim mu legne neki posao, šana, dil, partija pokera, i eto para sve sa kamatom, znao je da se sprda.

Za povraćaj novca je bila je potrebna večnost – plus još koji dan. Meni je novac vraćao tako što bi mi ga dao u toku dana, a uzimao nazad već u predvečerje, govoreći da ga u toku noći čeka laganica, partija pokera protiv nekih pacera, i da će mi već sutradan vratiti dvostruko. Ako dobije, podrazumeva se.

„Nema šanse da izgubim, al’ ako se to slučajno desi, onda ti ne dugujem ništa. Stevane, tak’a karta, tvoje pare, tvoja partija, šta ima veze ko igra”, zezao bi me.

Sećam ga se s tugom. Nikad ga više neću videti i opraštam mu što mi dvostruko nikad vratio nije.

Kada je M. uhapšen po ko zna koji put, američki pravosudni organi su se konačno dosetili da ga priupitaju ponešto i o papirima. Imao ih je on, no mali, ali ne i beznačajan, problem ležao je u činjenici da su papiri bili – falsifikovani. Stigao je on na ove obale poput junaka filma „Tuđa je Amerika”, preko Rio Grande. Pretpostavljam da je Meksiko bila jedna od retkih država koja ga ni za šta nije jurila, čim mu je dozvoljeno da u nju slobodno uđe.

I to je bio kraj. Posle odslužene trogodišnje kazne zatvora, sproveden je do aerodroma i poslat u domovinu, u mirni i tihi gradić na obali Save. Tako je konačno stigao kući. Jednom i zauvek.

Moja dugogodišnja drugarica B. V., jednom prilikom, tokom velikih čikaških vrućina, reče: „Eh, kad se samo setim one kajsije u tvom dvorištu i one ladovine.”

Kajsije više nema, odavno je posečena. Nema više ni dvorišta, u nepovrat je otišlo i ono. Ostalo je samo malo vojvođansko selo zatomljeno i „na ivici zaborava”.

A i ja sam, kao i M., konačno stigao kući – u svoj grad na obali ove beskrajne plavo-zelene pustinje.

U svoj grad, ponekad majku, ponekad čudovište, koji poput ženke divlje svinje sopstveni okot ponekad doji, ponekad proždire.

U svoj uzavreli grad i u svoju pustinju. Jednom i zauvek.

Za Gordanu,

Stevan Stupar, Čikago, SAD