Žestoko se vole i mrze samo najbliži

Vule Žurić dobitnik je Andrićeve nagrade za 2015. godinu za knjigu pripovedaka „Tajna crvenog zamka” (Laguna), u kojoj su glavni junaci pisci, ili kako je to opisao izdavač, sportskim jezikom rečeno: „Žurić je ovoga puta sastavio najbolju reprezentaciju književnih likova koji zahvaljujući piščevoj mašti i umeću daju sve od sebe u ispunjavanju sopstvenih sudbina”. Zamislite samo jednu dorćolsku mehanu u kojoj Bora Stanković, u dertu, kaže Vinaveru: „Evropa je, noj ti, kao one sličice što ih deca kupuju i preslikavaju. Izgubili su, bre, smisao za proleće, ej! Zaboravili su nebo kako izgleda...”

U skladu sa senzibilitetom dela i biografija Andrića, Bore Stankovića, Nazora, Kočića i drugih, ove pisce smeštate u tragikomične, čak i nadrealne situacije. Da li je to i način opuštenijeg sagledavanja književne tradicije?

Moje pisanje uvek je i čitanje. Oduvek su me privlačile biografije umetnika i sportista, a književne scene, zadimljeni džez barovi i fudbalski stadioni moji su omiljeni mizansceni za sve ono što se dešava i prećutkuje u mojim pričama i romanima. Što se književne tradicije tiče, što sam stariji sve mi se više čini da je upravo ta tradicija ono najmodernije što imamo. U svekolikoj lektiri uvek pronađete onu svežinu i slobodu koja vam je potrebna da biste nastavili da uživate u pozivu pisca. Duboko verujem da se u biografijama, a naročito onim nedoslednim i domaštanim, krije i srž poetike pisaca koji će biti veliki i moderni i kada nas više ne bude.

Junak nekadašnjih čitanki Vladimir Nazor u vašoj je priči, zajedno sa Titom i drugim prvoborcima, smešten u zlokobni srednjovekovni zamak, pun feudalnih, reakcionarnih duhova. Čini se da je odnos prema komunističkoj prošlosti, pored ostalog, danas takođe zamućen. Vi ga nekako „spuštate na zemlju” humorom?

Meni se čini da je zamućen odnos upravo pomenute komunističke prošlosti prema nama, u ovoj tako transparentoj sadašnjosti. Još dok nisam znao da čitam voleo sam da listam ratne monografije i da gledam slike, tako da mi je jedna od najomiljenijih slikovnica bila ona knjižurina Vladimira Dedijera, a reč je o drugom tomu njegovih „Novih priloga za biografiju J. B. Tita”. „Godine su prošle pune muka”, a meni se čini da nam je od te navodno bolje prošlosti ostala samo velika bruka nepoznavanja naše ratne prošlosti koja se ispostavila i kao ratna sadašnjost. Kraj osamdesetih godina nije bio samo kraj novog talasa i početak turbo folka, već smo na volšeban način, odjednom, zaboravili sve lekcije iz ondašnjih udžbenika istorije. Upravo zbog toga se često i bavim oživljavanjem prizora iz Drugog svetskog rata, jer ako je već istorija digla ruke od nas, ostaje toliki slobodni neispisani prostor za makar umetničku istinu o lažima i izmišljotinama u koje smo prvo slepo verovali, a sada u njih još istrajnije ne verujemo. Ono što stoji u samoj osnovi moga umetničkog interesovanja jeste jedno opšte mesto, a to je čovekova sudbina. Biti na strani tog čoveka jedini je zadatak moje umetnosti.

Koje ste Andrićeve osobine hteli da istaknete smeštajući ga u priči „Agramerski domino” uz džangrizavog Krležu, „pustog” Borisava Stankovića, i razbarušenog Vinavera?

U toj priči pokušao sam da prikažem trenutak u kome je pesnik „Nemira” i „Eks ponta” postao pripovedač „Puta Alije Đerzeleza”. Možda je taj trenutak i čitavo jedno vreme u kome je Jugoslavija od ideje postala birokratska država, a književnost posleratna. Ipak, čitajući pre svega Krležine dnevnike iz tog doba i imajući na umu građu koju sam sakupio pišući radio-dramu o ratnim nevoljama Bore Stankovića, došao sam do tog trenutka u kome Andrić u kancelariji Ministarstva vera, koju deli sa piscem „Nečiste krvi”, gledajući svoj odraz u napuklom ogledalu odlučuje da ispuni svoju spisateljsku sudbinu. Po mom mišljenju, reč je o najzagonetnijem i ključnom obrtu za našu kulturu uopšte, a o književnoj paradigmi da i ne govorimo. Ipak, za ispisivanje tog ključnog trenutka odlučujuće mi je pomogla Vinaverova zafrkancija na račun Borine Sofke. Trebalo je samo zamisliti tu zadimljenu mehanu na donjem Dorćolu, gde uz alase i svirce sede tri pisca koji su svojim delom srpsku književnost učinili svetskom.

Andrić je, kako ste rekli, bio i pobornik ostvarenja zajedničkog jugoslovenskog sna. Ovih dana svedoci smo najnovije eksplozije starih omraza među nekadašnjom braćom...

I najnovije svađe ovlašćenih predstavnika naroda i narodnosti govore nam koliko su Andrić i svi pobornici, vernici i otpadnici jugoslovenske ideje bili u pravu. Ovo tabloidno turbo folk rijaliti prepucavanje između braće i rođaka jeste upravo to– tako se mrze i ne mogu jedni bez drugih samo najbliži. Ništa tu nije novo i sve te likove možete pronaći na Andrićevoj ćupriji, pod vazda krivom Drinom. Možda je i dobro da savremeni umetnici većinski ćute, dok se pobednici na izborima ubiše od vređanja i trpljenja. Više vredi onaj zagrljaj dvojice selektora vaterpolo reprezentacija Srbije i Hrvatske u Riju od tolikih prostih reči i grimasa naših i njihovih političara. Čini mi se, a možda grešim, da je narodima i narodnostima ipak dojadilo ovo prepucavanje, jer ako nam je do sličnih scena, onda je mnogo korisnije i bolje gledati filmove Čarlija Čaplina. Narode i narodnosti trenutno više interesuje kako će da uštede onaj famozni jedan evro, za koliko će, u proseku, kako reče ministar energetike, poskupeti struja. Treba imati mnogo više energije i volje da se poveruje u ove reči, nego u autentičnost hrvatskih uvreda i našeg prevrtanja očima.

„Sećanje je samo lepa laž da nismo zaboravili. A pisanje je juriš na rovove uspomena”, deo je priče u kojoj je junak Crnjanski. Postoje li neke uspomene sa kojima se iznova razračunavate?

Pre će biti da se uspomene razračunavaju sa nama. Te naše uspomene volšebno postaju i uspomene onih koji, u vremenima kojih se sećamo, nisu ni bili ni rođeni. Čini mi se da smo najnovije naraštaje preopteretili sopstvenim gubitničkim iskustvom. Nemamo, u stvari, predstavu o tome kako oni vide Srbiju i sebe u njoj, i u svetu. Generacija kojoj pripadam nije imala tu sreću da ne doživi ratove. Umetnici rođeni šezdesetih i sedamdesetih godina prošloga veka, hteli-ne hteli, morali su da se izjasne o svom ratnom iskustvu. To izjašnjavanje ponekad je bilo skup opštih moralizatorskih mesta o „dobrim” i „lošim” momcima, ponekad je bilo samo jedno veliko, prazno ćutanje, a bilo je i dela koja će ostati autentična umetnička svedočanstva o vremenima u kojima je sudbina naših naroda i narodnosti bila u rukama neljudi. Ne smemo se odreći „uspomena” na takve ljude, jer, kako vidimo, oni se svako malo sete nas. A onda nikako ne bude dobro. Ali i u takvim vremenima, u svetu„punom gada”, kako kaže Andrićev junak Mustafa Madžar, možemo da čitamo upravo Andrića i Crnjanskog, koji će nam pomoći da nekako izdržimo i da preživimo.