Slepi Hrist i američki antihrist

Venecija, Lido – Sve, sve, ali zašto još i 3D? Ovo je pitanje za Vima Vendersa kojem, nažalost, nije pošlo za rukom da razreši Handkeovu enigmu postavljenu u kamernoj drami „Letnji dani u Aranhuezu”, prema kojoj je legendarni nemački reditelj snimio istoimeni film, u Francuskoj na francuskom jeziku.

Reda Kateb kao Muškarac, Sofi Semen kao Žena u čuvenom Handkeovom psihoanalitičko-isledničko-hipnotišućem letnjem dijalogu koji se vodi za stolom, u bašti pod drvećem na mekom letnjem vetru.

Statičnom Handkeovom dijalogu u svim pravcima – od prvog Ženinog seksualnog iskustva i geneze njenog ljubavnog života čemu su suprotstavljeni Muškarčevi opisi prirode, flore i faune, Venders u filmu ne pridodaje scensku radnju.

U tom smislu je ispoštovao pisca kod kojeg je radnja drame premeštena ili je bolje reći – smeštena u jezik. Međutim, kod Vendersa se ni tu ne stvara čarolija. Možda zbog pogrešnog odabira glumaca kod kojih nema ni eteričnosti ni erotičnosti, melanholičnosti i brutalnosti.

Sve je nekako ravno, čak tamo do Pariza, čiji se obrisi nadziru u pozadini. Samodovoljno autoru, a nekako otuđeno od publike, iako ona film gleda sa naočarima za 3D projekciju što bi trebalo da joj omogući veću bliskost sa filmskim junacima. Ako je i od Vendersa, previše je!

Zato je visokobudžetski takmičarski naučnofantastični film „Dolazak” kanadskog reditelja Denija Viljeneva, čija je projekcija usledila odmah posle Vendersovog filma, za mnoge u gledalištu imala terapeutsko dejstvo.

Ne toliko zbog još jedne priče o dolasku vanzemaljaca na dragu nam planetu Zemlju, već zbog dinamike same radnje i emocija koje su se budile i rasle u dvorani „Darsena”, očas probudivši do malopre uspavanu Vendersovu publiku.

Autor uspešnih filmova „Sikario” i „Zatvorenici” sada je uradio film prema kratkoj priči „Priča tvog života” Teda Čianga i scenariju Erika Hejserera, postavivši ga kao provokativni SF triler o mogućem susretu „treće vrste” koji predvodi em žena em lingvistički ekspert, te je kompletna radnja filma oslonjena na prijateljski pokušaj komunikacije sa bićima iz svemira dok se čovečanstvo klacka na ivici globalnog rata (Amerikanci s jedne i naravno Kinezi i Rusi sa druge strane).

Zanimljivo kod Viljeneva je to što je „Dolazak”, za razliku od većine filmova na sličnu temu, prilično oslonjen na realnost. Naravno, iz ovoga isključujem scenu kada glavna junakinja i kineski general spasavaju svet.

Uz to, Viljenev se poigrava i sa mogućnošću da je sve ovo zapravo fantazija izazvana bolom rastrgnute majke koja je zauvek izgubila ćerku. Sve u svemu, dinamičan i zabavan film sa Emi Adams, Džeremijem Renerom i Forestom Vitakerom, uz koji vreme brzo prođe.

Nije mu baš mesto u glavnom takmičarskom programu, više je za program van konkurencije. Onaj, sa kojim se uvek u Veneciji objavljuje start trke za ovogodišnjeg Oskara...

Za razliku od jutarnjih, jučerašnje poslepodnevne i večernje projekcije donele su nešto više uživanja i zadovoljstva. Vrlo dobar utisak ostavio je debitantski čileanski film izdašne vizuelne lepote – „Slepi Hrist” Kristofera Mureja, koji predstavlja neobično putovanje kroz očaj i bedu jednog društva koje je željno vere.

U tom smislu ovo i jeste film o tome kako je vera način za preživljavanje društveno rizičnih grupa u predelima pustinje severnog Čilea. Tamo gde su moćne kompanije nemilosrdno eksploatisale mineralne resurse onemogućivši lokalnim zajednicama život kakav zaslužuju.

Glavni junak Murejevog filma je mladić Majkl Silva koji od detinjstva (posle smrti majke) veruje da je doživeo božansko otkrovenje u pustinji i da zato može da pomaže ljudima iako ga oni u susedstvu smatraju lokalnom budalom.

Međutim, od trenutka kada Majkl bos kreće u neku vrstu hodočašća kroz pustinju kako bi na taj način, kroz čudo, izlečio prijatelja iz detinjstva, počinje i neobična transformacija ljudi koji sopstveni smisao pronalaze u njegovom putovanju.

Iako, kako kaže, ne gaji religijska uverenja, Kristofer Murej je napravio ovaj film uveren da se kroz razmišljanje o veri mogu otkriti društveni sukobi koji su Čile istorijski mučili i kao državu i kao društvo puno rana.

Film sa angažmanom bez sumnje je i dugometražni dokumentarac „Američki antihrist” Čarlija Siskela („U potrazi za Vivijan Majer”) o Vilijamu Pauelu, autoru „Anarhističkog kuvara”, jedne od najozloglašenijih knjiga svih vremena.

Tačnije o ulozi ove knjige u životu njenog autora, danas 65-godišnjaka, koji ju je napisao kada je ima samo 19 godina tokom kontrakulturnog prevrata u Americi kasnih šezdesetih i početkom sedamdesetih godina dvadesetog veka.

Onda kada je želeo svim srcem da pomogne izgradnji novog društva tako što bi naučio svet kako se sve loše stvari mogu dići u vazduh.

Iz uzbudljivog Siskelovog filma, uz intervju sa Pauelom bogato dopunjenog arhivskim snimcima i materijalima, do detalja se saznaju motivi nekadašnjeg mladića da, u ime revolucije i bolje budućnosti, napiše i 1970. objavi knjigu koja je delom manifest a delom priručnik za pravljenje bombi (prodata u više od dva miliona primeraka).

Knjigu za koju nije slutio da će postati neraskidiva spona sa decenijama nasilnih, bombaških napada protiv vlade, klinika za abortuse, u školama poput Kolambajna... Spona sa razvojem i rastom domaćeg, američkog terorizma, ali i terorizma u svim delovima sveta.

Zahvaljujući Siskelovom filmu i njegovoj veštini postavljanja pravih pitanja, pred gledaocima je sada Pauel kao čovek kojeg progoni sopstveni stvaralački čin. Čovek koga je mladost snažno ošamarila da bi se pod starost borio sa sobom i drugima za štetu koju je učinio.

Pauel koji izvan Amerike živi već 36 godina i putuje širom sveta kao međunarodno priznati stručnjak za školovanje dece sa posebnim potrebama, sada se kao višedecenijski profesor suočava sa činjenicom da su mnogi školski tinejdžeri u Americi okrenuti nasilju u svom posedu uvek imali i kopiju njegovog „Anarhističkog kuvara”.

Film „Američki anarhista” je i upozoravajuća priča o mladalačkim pobunama sa nepredviđenim posledicama, uz to što je humana priča o čoveku koji se u sutonu svog života bori sa svojom prošlošću i integritetom suočavajući se sa samim sobom i pitanjem ko je on zaista.

Vrlo dobar film koji vredi videti i koji je Alberto Barbera odabrao za prikazivanje u glavnom programu van konkurencije.