Srpski brak u dve vere

Od našeg stalnog dopisnika

Podgorica – Skadar je kolevka srpskog naroda. Kroz vekove je bio barjak koji se uzdizao i okretao prema Cetinju i Beogradu. U istoriji svekolikog srpskog naroda, kao i Srba u Albaniji, Skadar je bio i ostao kamen temeljac nacionalnog, duhovnog i kulturnog identiteta.

Skadar je grad naše slave i stradanja kroz vekove. U novije doba sve je krenulo kad su mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, sveštenik Radomir Nikčević, Pavle Brajović i otpušteni profesor srpskog jezika iz Nikšića Svetozar Ćiraković počeli obnovu srpskog jezika i ćirilice u Skadru.

Bilo je to vreme kad su Srbi u Albaniji gotovo bili zaboravili svoj maternji jezik.

„Počeli smo s mukom. Bilo je mnogo teško, ali cilj da naša braća i njihova deca znaju srpski jezik pomogao mi je da istrajem. Vidite i sami, sada u Skadru, Varaki i drugim mestima u kojima se srećete sa Srbima oni s lakoćom govore naš jezik. Pre toga skoro da se nigde nije čula srpska reč”, priča nam u Vraki, nadomak Skadra, pred polazak za Fir profesor Ćirakovć.

U Vraki smo prisustvovali liturgiji, na dan Uspenja Presvete Bogorodice. Bio je poseban doživljaj prisustvovati u Crkvi Svete Trojice, sa vernim narodom, bogosluženju koje je vršio sveštenik Nikčević. Ono što je posebna radost jeste činjenica da su u crkvi bila najbrojnija deca, koja govore srpski, krste se i pričešćuju. Ona su dobila na dar od mitropolita Amfilohija i knjige za srećan početak školske godine. Sve to je do pre desetak godina bilo nezamislivo.

Srbi su uvek spremni da pruže ruku drugome. Tako je predsednik udruženja „Rozafa–Morača” Pavle Brajović pritekao u pomoć na organizovanju i obrazovanju srpske zajednice u trouglu između Drača, Tirane i Valone, u mestu Refli Milbofš, kako bi potomci Srba islamske veroispovesti oživeli tradiciju, jezik, pismo i drevne običaje, onako kako to godinama rade Srbi iz Sadra i okoline.

„Za 50 godina ovde nije bilo vere koja smeta nekoj drugoj. Poštovali smo se međusobno. Idemo u crkvu i džamiju za svoje verske praznike, Božić i Bajram. Verujemo da je sreća u zajedništvu”, kaže Ekrem. „Ovde u Albaniji mi imamo što nema niko na svetu – bliskost jednog naroda sa dve vere.”

A onda na tren zastade naš sagovornik i izgovara poruku koju moli da obavezno zabeležimo:

„Da je ostao narod kao ovaj ovde, i dalje bi bila ona velika Jugoslavija, jer samo je jedan bog.”

A Srbi muslimani i pravoslavci zajedno slave, svatuju, idu u školu, druže se i neretko sklapaju brakove.

„Evo, moj sin je uzeo pravoslavku. Ovde ko ide u crkvu – ide. Ko ide u džamiju – ide, a ima dosta onih koji nigde ne idu. To je ovde normalno”, uverava nas predsednik udruženja Jedinstvo.

Prema njegovim rečima, u gradu Firu ima između dve do četiri hiljade Srba muhamedanaca. Taj broj nije ni izbliza tačan jer, prema njegovim rečima, „nemali broj je onih koji se plaše da kažu da su Srbi, jer bi se to moglo negativno odraziti na njihovo zaposlenje, školovanje i drugo”.

„Sada ovdašnji Srbi dobijaju i državljanstvo Srbije. Još ima straha. Ide polako. Prema procenama, danas u Albaniji živi između 40 i 60.000 Srba, koji ćute i čekaju bolja vremena”, završava.

Sutra: Srbi iz Skadra traže obnovu svetinja i izgradnju kulturnog centra