Ne diraj nam u Vatikan

Venecija, Lido – Vi me ne zaslužujete (!), povikao je na kraju svog prvog obraćanja sa papskog balkona novoustoličeni Pije XIII, reagujući na svetlost lasera s kojom su okupljeni vernici pokušali da osvetle njegovo lice i figuru zaklonjenu senkom. „Kada budete videli Boga, tada ćete videti i mene”, poručio im je, a tik pre toga ih je dobro izgrdio što Bogu nisu posvećeni i ne traže ga 24 sata.

Kakav muk među masom na trgu ispred crkve Svetog Petra! A ovo je samo jedan od onih finih dramsko-satiričnih detalja iz prve dve epizode televizijskog serijala „Mladi papa” oskarovca Paola Sorentina, pretočenih u dvočasovni film premijerno prikazan juče van konkurencije na 73. Venecijanskom festivalu.

„Politika” je u oktobru prošle godine, zahvaljujući festivalu u Rimu, bila u prilici da na kratko zaviri na set dok su Sorentino i Džud Lou snimali jednu od scena u navodnom papskom parku i da se uveri da je britanskom glumcu bilo veoma ugodno u papskoj odeždi. Venecijanska premijera samo je potvrdila da se on sa ulogom pape i vrhunski glumački stopio, uživajući u saigri sa Dajanom Kiton (sestra Meri), Silvijom Orlandom (kardinal Violio) i monsinjoreom Gutijerezom (izvrstan španski glumac Havijer Kamara). Uživajući u svakodnevnim „spletkama” i „glasinama” koje se šire brzinom svetlosti u jednoj od najmoćnijih, a najmanjih država sveta – u Vatikanu.

Ono što je u gorko-komičnom filmu Vatikanu „Habemus papam” započeo i osvetlio Nani Moreti, njegov zemljak nastavlja i produbljuje. U znatno ozbiljnijem i konspirativnijem tonu i naravno, na svoj način i iz svog imaginativnog ugla. Jer, Sorentino je zamislio i postavio sledeću situaciju – papa je mlad i papa je Amerikanac. Dakle, prvi mladi papa u istoriji, i prvi američki papa u istoriji. Uz to i papa kojeg žena, koja ga je podigla – časna sestra Meri, već za života smatra i naziva svecem. A on je i pušač! Uz to, odmah je sa dužnosti šefa vatikanskih finansija smenio kardinala zato što je homoseksualac, a tu je i papsko lamentiranje nad pitanjem verovati ili ne da Bog postoji.

Previše za italijansku naciju zadojenu mlekom Katoličke crkve? Oni koji su na ranoj jutarnjoj projekciji glasno negodovali suprotstavljajući se tako gromoglasnom aplauzu od strane inostranih filmskih novinara, sasvim su sigurno većinski bili Italijani. Čuvaj se dragi Sorentino, oni su ti to poručili – ne diraj nam u Vatikan! No, to si ti i hteo, zar ne?! Provokaciju o kojoj će se pričati i koja će se gledati. Još kako! Na Skaj i HBO televizijskim kanalima i u bioskopima širom sveta...

Osim „Mladog pape” zadovoljstvo na Lidu doneo je crno-beli film epohe „Franc” Fransoa Ozona, snimljen na nemačkom i francuskom jeziku. Ovde je reč o odolično narativno sročenoj, izvrsno glumljenoj i snimljenoj ljubavnoj romansi. O ljubavi među dojučerašnjim neprijateljima – Nemcima i Francuzima tik posle završetka Prvog svetskog rata i potpisivanja Versajskog sporazuma.

U malom nemačkom gradu prelepa Ana (Paula Bir), svakodnevno obilazeći grob, tuguje za Francom, verenikom, ubijenom na francuskom frontu. Jednog dana ugleda jednog slomljenog mladića koji ostavlja cveće na Francov grob i to bi se smatralo činom odavanja pošte da nije reč o Francuzu Adrijenu (Pjer Nini), navodnom Francovom prijatelju iz pariskih školskih dana kojeg uz puno ljubavi prihvataju i roditelji poginulog nemačkog vojnika.

Ali, ništa u ovom vešto vođenom, vizuelno magičnom „klerkgebelsovskom” Ozonovom filmu nije onako kako se čini. Na prvi pogled. Na izazovan način on jednu romansu nalik petparačkim „ljubićima” pretvara u ozbiljnu priču o ratnim pobednicima i gubitnicima, o iskupljenju i oprostu i nastavku života posle velikih tragedija. Uz to, Ozon odgovarajući na neke od svojih opsesija iz ugla poražene strane (Nemačka), i na tuđem jeziku, na svojevrstan način daje jednoj staroj i toliko puta ispričanoj, ali uvek aktuelnoj temi (Prvi svetski rat), novu dimenziju. Ozonovog „Franca” je za prikazivanje u Srbiji kupio „Megakom film” Igora Stankovića.

Uz ovakav film za „Zlatnog lava” se takmiče i nekoliko filmova za koje je očigledno da im venecijanska premijera zapravo služi kao odskočna daska za upravo najavljenu trku za ovogodišnjeg Oskara. Uz „La La Land” Damijena Šazelea s kojim je počela 73. Mostra, a koji se i dalje nalazi kao prvi na listi i italijanskih kritičara i publike, zatim i Viljenevovog „Dolaska”, do sada su viđeni i nasilno-brutalni „Noćne životinje” stiliste, dizajnera, scenariste i reditelja Toma Forda i horor-vestern „Brimston” holandskog reditelja Martina Kalhovena.

Stilski perfekcionistički Fordov film „Noćne životinje” dopao se i publici i velikom broju kritičara kao romantični triler koji istražuje tanke linije između ljubavi i okrutnosti, osvete i iskupljenja. To sve kroz priču o slavnoj trgovkinji nekretninama Suzan (Emi Adams, igra i u „Dolasku”) koja živi život pun privilegija i njenom bivšem mužu Edvard (Džejk Gilenhal) koji joj jedne noći poštom dostavlja roman u kojem je opisan njegov život pošto su se rastavili. A njegov život je proživljeni horor tokom kojeg su njegova nova žena i ćerka silovane i ubijene od strane onih koji se ne mogu smatrati ljudima već zverima. Edvard je roman posvetio Suzani, a ona to tumači željom za osvetom, jer je sadržaj nasilan i razarajući. No, Tom Ford zapravo želi da ukaže na nešto drugo. Na temu suočavanja sa izborima, sa posledicama donetih odluka, na jednokratnu upotrebu kulture, ali i na temu lojalnosti i posvećenosti ljubavi. Zanimljivo.

I Kalhovenov film je nasilan i sav sa obrisima horora ikao je ovde zapravo reč o vesternu u kojem se priča o moćnoj ženstvenosti koja se suprodstavlja okrutnom paklu na zemlji, meša sa religijskim temama i temama osvete i satanizma. Kalhoven bi voleo, kako je izjavio na Lidu, da gledaoci njegov film smatraju „holandskim vesternom”, ma šta mu to značilo. U svakom slučaju, u ovom filmu o okrutnosti holivudska zvezda Dakota Fening (igra uz Gaja Pirsa) ostvarila je upečatljivu ulogu gluvoneme babice čiji je humani čin koji je pošao po zlu protumačen kao „greh” zbog kojeg su ugroženi životi njene porodice...

Vreli su dani i noći na zvezdanom Lidu na kojem se sve tek zahuhtava. Sutra rano valja videti i novi epski film Mela Gibsona „Testerasti greben” (Hacksaw Ridge), koji ovaj slavni Australijanac opet potpisuje kao reditelj.