Balkanski špijuni

Brzi su ti hrvatski agenti. Jedva da smo mu zapamtili ime, a već se nagodio! On je Čedo. Čedo Čolović. Ležaće tri godine u apsu, a onda će se nastaniti najverovatnije u Hrvatskoj. I posle smo pakosni, kada tvrdimo kako zvanični Zagreb narušava povratak srpskih prognanika!

U balkanskim stereotipim o žbirovima koji odaju tajne strancima, umesto da prate takozvane unutrašnje neprijatelje, Čedo i nije naročit primer dinarskog Bonda koji je dodatno razbudio srpsko-hrvatske utvare što već mesecima damaraju regionom.

Nekadašnji major VRS Krajine živeo je nedaleko od Beograda, u Ugrinovcima koji su, da se ne lažemo, poput drugih varošica u okolini prestonice, idealni za skrivanje špijuna. Autobuske veze su loše, putevi mahom nikakvi, tako da bi se svaka špijunčina radije nastanila u nekoj od jednoličnih kuća, nego što bi se u smokingu šepurila u skupim beogradskim hotelima, naslonjena na šank.

Prema šturom opisu, Čedo pripada prvoj vrsti ptičica. Skroman, neugledan, izmučen, uklapao se savršeno u sivilo predgrađa. Njegova familija, zgranuta prvorazrednom aferom čiji je glavni akter mirni rođak koji je u tri smene radio za tajnu službu zapadnih suseda, pripisuje mu, kao olakšavajuće okolnosti, dva hobija – čitanje knjiga i rešavanje ukrštenica.

Zar bi, zaboga, čovek koji toliko čita i rešava ukrštene reči, odavao vojne tajne, izdavao ratne drugove, podlegao ucenama o ratnim zločinima, primao lovu za neveru koja se, navodno, sa 3000 evra spustila na svega 500 mesečno?

Kakvom se zaista enigmatikom bavio i zašto je na obaveštajnom tržištu pojeftinio Čedo Bond, verovatno nikada nećemo saznati, kao što to obično biva u špijunskim igrama. Ako se konačno potvrdi da se nagodio sa tužilaštvom i priznao krivicu u zamenu za tri godine zatvora, onda ima istine u tabloidnom raspucavanju obaveštajne afere koja je gotovo zaledila odnose Beograda i Zagreba.

I biće da Čedo ipak nije odavao Hrvatima samo tajne sastojke leskovačke pljeskavice, kako ironično ističe novopečeno ustaško unuče leve orijentacije Zoran Milanović, čija se prednost pred izbore srazmerno uvećava uvredama koje nanosi Srbiji.

Istorijat fame o balkanskim špijunima vraća nas u vreme kada su Hrvati slušali telefonske razgovore Slobodana Miloševića koje je iz Karađorđeva vodio sa članovima svoje porodice. Ključno otkriće bilo je da Marko želi da svoje uši približi lobanji, na šta je Sloba ludeo, ubeđujući sina da nije klempav.

Takav je balkanski usud. Slobe više nema, Markov dizajn je danas nepoznat,  major Čedo je, ucenjen, bežeći od hrvatske robije, završio u srpskoj.

Ucenjeni Čedo je postao ucveljeni Čedo, a kladio bih se da su mnogo krupnije ribe upecane u mrežu. To mi kaže logika, a ne eustahijeva truba!