​Evropa puca na Lamanšu

Englezi su ne tako davno prelazili Lamanš da bi u Francuskoj na jednodnevnoj šoping turi kupili sve ono što je skuplje i lošije u Londonu nego u susedstvu. Francuska luka Kale za Britance je bila ono što je za Jugoslovene bio Trst ili za Norvežane švedski grad Geteborg. Pivo, vino, sirevi, guščija pašteta, dobar provod, živopisni kafići, šik prodavnice. Danas mediji upozoravaju Britance da je Sirija bolje mesto za provod od Kalea.

„Kada stignete u Francusku, naići ćete na Muhameda, Tarika i Abdulaha kako vire iza svakog žbuna”, reči su jednog od konzervativnih tabloidnih britanskih komentatora, koji je izgubio i minimalnu dozu političke korektnosti kada govori o muslimanskim migrantima.

Slike iz Kalea liče na sve samo ne na bogatu i uređenu Evropu. U Džungli, migrantskom naselju čiji je južni deo u martu razmontiran, sada se na manjem prostoru skupilo 9.000 migranata, dok se prošlog leta dizala uzbuna kad ih je bilo blizu 4.000. Trgovci su odavno izgubili svoju zaradu, pa su se pridružili kamiondžijama i preprečili puteve do luke i Evrotunela u znak protesta što, uprkos obećanjima, Džungla u Kaleu postaje sve naseljenija i opasnija umesto da se zbriše. Demonstrante predvodi gradonačelnica Kalea Nataša Bušar. Ona ne pripada ekstremnom Nacionalnom frontu, već Republikancima, sa čijeg se čela nedavno povukao Sarkozi kako bi se ponovo kandidovao za predsednika Francuske sledeće godine. Ovaj političar pripada partiji desnog centra, ali se, po retorici i pretnjama koje izriče na račun migranata, čini da će se uskoro učlaniti u Nacionalni front Marin le Pen. Prekjuče je, isprovociran protestima kamiondžija, obećao da će prvog dana svog predsednikovanja otići u Britaniju i zahtevati da se cela Džungla preseli na njihovu teritoriju.

„Pošto svi ovi stranci u Kaleu hoće da idu u Britaniju, ja ću od svojih engleskih prijatelja tražiti da ove zahteve procesuiraju u svojoj zemlji u kampovima za migrante koje su zatvorili.”

Britancima, naravno, ne pada na pamet da dozvole ulazak novog kontigenta migranata, pogotovo ne sada kada u bregzitaškoj groznici posle glasanja na referendumu čitavi timovi smišljaju kako da se otarase doseljenika iz zemalja članica EU koji su do sada tu mogli da rade i žive. Ali ni Francuzi više nisu spremni da trpe migrante, koji uostalom ni ne žele da se nastane u Francuskoj.

Otkad je pre petnaestak godina počela naseljavanje migranata u Kaleu, nacije sa dve obale Lamanša sve se češće sukobljavaju. Međusobna optuživanja oduvek su postojala. London zamera Parizu sve i svašta od toga da toleriše seksualna napastvovanja svojih političara do toga da hoće da otme novac od vrednih bogataša kako bi ga poklonio „neradnicima” u vidu nerazumnih socijalnih beneficija. Francuzi se ismejavaju sa engleskom monarhijom, njihovim političarima zameraju što su snishodljivi prema velikom bratu sa druge strane Atlantika.

Ali otkad je Britanija glasala za izlazak iz EU, Pariz sve češće pominje da bi trebalo revidirati ili čak i ukinuti recipročni ugovor o carinicima i policiji. Po tom sporazumu između Londona i Pariza, britanska policija pregleda pasoše na francuskoj teritoriji, u Kaleu, dok njihove francuske kolege kontrolišu ulazak stranaca, već u Doveru, u luci sa britanske strane. Taj ugovor, kako se vidi, više odgovara Londonu, a sve manje Parizu. Mnogo je manje migranata koji prelaze Lamanš iz Britanije nego onih koji bi na Ostrvo hteli po svaku cenu da uđu iz Francuske.

Bivši ambasador Kraljevstva u Parizu Piter Rikets upozorio je u ponedeljak svoje sugrađane da će, pobedi li desnica na predsedničkim izborima sledeće godine, London morati vrlo ozbiljno i teško da pregovara sa Parizom oko recipročnog ugovora o carinskoj kontroli i pregledu stranaca.

Možda je za diplomatske pregovore već kasno, ne samo zato što su Britanci odlučili da izađu iz EU, pa ih sada sve članice požuruju da to što pre učine, kako Brisel ne bi bio zakočen u svom radu, već i zato što bi i Pariz mogao da pođe za primerom svojih suseda. Marin le Pen je obećala da će, bude li postala predsednica, organizovati referendum o „fregzitu”. Desničarska liderka se nada da će i „Francuska povratiti svoju nezavisnost i slobodu”.

Pri dobroj vidljivosti, iz Kalea se mogu u daljini nazreti stene na engleskoj obali u okolini Dovera. Širina Lamanša je svega 34 kilometra. Tolika je udaljenost između Evrope i britanskog kraljevstva. Za migrante je to nepremostiva prepreka, baš zbog ugovora dve zemlje da na sve moguće načine, žicama, psima, pregledima, policijom i neretko vojskom onemogućavaju njihov prelazak.

U prošlosti je, međutim, trideset hiljada vojnika pod komandom kralja Edvarda lako savladala francuski otpor i zaposela Kale (1346). Kale je bio pod Englezima više od sto godina i služio im kao ispostava engleske industrije vune i drugih grana privrede na evropskom kontinentu.

Rano je i nategnuto predviđati da će se daleka istorija ponoviti na sličan način. Ali ne može se očekivati ni od francuskih političara da trpe pritiske sa svih strana samo da bi zaštitili Britaniju od suvišnih migranata. Samo pre godinu dana kada se tokom leta razbuktala kriza u Kaleu, zveckalo se uvredama sa obe obale Lamanša. Tadašnja ministarka unutrašnjih poslova Tereza Mej predložila je čak da se britanski vojnici pošalju u Kale kako bi onemogućili migrante da krenu na drugu stranu. Sada je Tereza Mej premijerka koja kormilari britanskim „bregzitom”. Bije je glas da je nedovoljno žustra, jer je glasala za ostanak svoje zemlje u EU. Da li joj još uvek pada na pamet ideja koju je izgovorila pre godinu dana? To će verovatno zavisiti od toga koliko dugo će Francuzi moći da drže pod kontrolom navalu migranata na Lamanš.