Pozovi laž da bi preživeo

Venecija, Lido – Cenjeni francuski scenarista i reditelj Fransoa Ozon (1967), autor filmova među kojima su i „Sitkom”, „Osam žena” i „Bazen”, obradovao je publiku na Lidu crno-belim romantičnim filmom epohe „Franc” koji je snimao na nemačkom i francuskom jeziku o dojučerašnjim neprijateljima – Nemcima i Francuzima tik posle završetka Prvog svetskog rata.

U priči o Ani, u izvrsnom tumačenju nemačke glumice Paule Bir koja tuguje za verenikom Francom ubijenom na francuskom frontu i na njegovom grobu sreće Francuza Adrijena (odličan Pjer Nini), Ozon uranja u sfere preživljavanja tragedije uz pomoć laži, u tematiku iskupljenja i oprosta i nastavka života posle ratnih strahota...

Šta vas je izazvalo da napravite ovaj film epohe?

Ne zanima me toliko epoha koliko dramatična tema, to da pokažem kako laži i tajne u periodu velike krize i veoma teškog vremena mogu pomoći ljudima da prežive. Kako kreiranje fikcije od stvarnog života pomaže da se prebrodi tragično vreme. Naravno, sve je ovo stavljeno u istorijski kontekst.

Ovo nije nostalgični film?

Ne, nadam se da ne izaziva nostalgiju. Ovo jeste film koji govori o prošlosti, ali i reflektuje današnjicu. Trenutke krize u Evropi, narastanja nacionalizma, krize identiteta, glasno izražavanje želje za ponovnim postavljanjem i izgradnjom granica. „Franc”, iako period drama, eho je današnjice. I inače mislim da je potrebno pričati o prošlosti, da je potrebno poznavati prošlost da bismo bolje razumeli sadašnjost.

Laž je važan deo filmske priče, laž je greh, ali je ponekad potrebno lagati?

U današnjem vremenu opsednutom istinom i transparentnošću, hteo sam da snimim film o lažima. Kao student i poštovalac Erika Romera, uvek sam nalazio da je laž uzbudljiva hrana za pripovedanje i film. Svi likovi u „Francu“ su na neki način kontaminirani sa laži. Svako od njih iz različitih razloga. Čitav dramski kontekst ovog filma oslonjen je na procenjivanje korisnih laži i ukazivanje publici kako da razume i prihvati laž umesto da je odbaci i osuđuje kako to ljudi uglavnom čine u životu, ali ne i u tragičnim vremenima. Jer, tada laž pomaže da se preživi, da se zacele rane i nastavi život.

Period krize u filmu i period krize, laži i tajni u današnjoj Evropi?

Narastajući nacionalizam, osnaženi i bučniji patriotizam, kriza identiteta, sve je to na meniju. Ovaj film u kojem se u jednoj sceni peva „Marseljeza“ sa posebnim žarom, sa nekom vrstom protestnog patriotizma, snimao sam pre napada na „Šarli ebdo“ i ostalih nemilih događaja u Francuskoj. Kao da sam naslutio kako će se danas „Marseljeza“ pevati. Ljutito, prkosno, nasilno. Moj film ne daje odgovore, ali postavlja pitanja i upozorava da ne treba zaboravljati na tragedije iz prošlosti i praviti stalno iste greške.

Pevate li vi „Marseljezu”?

Naravno! Pevam veselo posle svake pobede francuske fudbalske reprezentacije!

Laž o tome ko je Adrijen nikada nije otkrivena Francovim roditeljima, vešto je kreira i krije Francova verenica Ana?

Adrijen koji je na frontu ubio Franca pokušava da postane deo njegove porodice, ali u jednom trenutku laž i lični osećaj krivice postaju preteški za njega. Ana laže i Francove roditelje i Adrijena i samu sebe i može da prihvati svoju laž tek posle dugog ličnog putovanja, užasne tuge, depresije u koju upada kada i Adrijen odlazi iz njenog života, što sve istražujem u drugom delu filma.

U onom delu u kojem Ana razmatra još jedan oblik laži, one umetničke i to kroz Maneovu sliku „Samoubistvo”?

Umetnost je takođe laž, pokušaj da se patnja načini podnošljivijom. Ali, to je plemenita laž koja može da nam pomogne u životu. Rostan u originalnoj pozorišnoj drami pominje Kurbeovu sliku dečaka sa glavom zabačenom unazad. Ja sam se odlučio za Maneovo „Samoubistvo“ jer je neverovatno moderna slika. Pošto sam je prikazao kako izgleda u crno-beloj tehnici, otkrivam je u svim njenim bojama sa fokusom na crvenu boju krvi na beloj košulji samoubice. Slika u njenoj punoj snazi podseća na tragediju koja se dogodila na frontu između Franca i Adrijena i na svu morbidnost perioda posle rata sa dva miliona mrtvih u Francuskoj i tri miliona mrtvih u Nemačkoj. Ta Maneova slika unakaženog samoubice reflektuje psihološku traumu preživelih pred iskušenjem sopstvenog samoubistva. Ta slika mi je bila presudna da bi se osetila sva težina istorije tog perioda i da bi se Ana, koja budi tu istoriju, suočila sa njom. Inače, u stvarnosti ova Maneova slika je nastala 1881. i ilustruje samoubistvo strasti...

Zanimljivo, ali Anu je suočavanje sa ovom slikom nateralo da nastavi da živi?

Volim ironiju, Ana suočena sa ovom slikom konačno stiže na drugu stranu ogledala. Uprkos ratu, drami, mrtvima, lažima. Ona je odrasla kroz savladavanje nedaća, kroz tešku tugu i za Francom i za Adrijenom prešla je dug put i stekla veliku snagu. Da krene dalje. Da nastavi da živi i da možda ponovo nađe ljubav.

Bazu vašeg filma čini i film „Prekinuta uspavanka” Ernsta Lubiča, to je glavni uzor?

Osnova za moj film je francuski pozorišni komad „Čovek koga sam ubio” Morisa Rostana. Onda sam čuo za Lubičev film rađen prema ovom istom komadu i to me jeste zabrinulo. Moja prva reakcija je bila da odbacim ideju o snimanju ovakvog filma, jer kako bih mogao da nadmašim Lubiča! Međutim, kada sam video i analizirao „Prekinutu uspavanku” shvatio sam da Lubičev film vredi posmatrati kroz prizmu pacifizma i idealizma u posleratnoj eri. Ovo je njegov najmanje poznati film, njegova jedina drama u moru komedija koje je radio, ali je istovremeno i američki film reditelja nemačkog porekla koji nije znao niti umeo da nasluti da je Drugi svetski rat na pomolu, već je snimao optimistički film o pomirenju. Dakle, moj „Franc” nije rimejk Lubičeve „Prekinute uspavanke” u kojoj on kao Nemac govori iz perspektive Francuza, već je u neku ruku odgovor Lubiču od strane francuskog reditelja koji je sada snimio film iz perspektive Nemaca.

Opredelili ste se za crno-belu filmsku estetiku, zbog Lubiča, zbog nemačkog ekspresionizma ili ...?

Ne. Film je većim delom i snimljen u boji, ali tokom rada na njemu iskristalisalo se da će biti ubedljiviji ako bude crno-beli, jer je i kolektivna uspomena na period Prvog svetskog rata i godina posle njega, upravo takva. Crno-bela, baš kao stare fotografije i arhivski snimci iz tog perioda, koje smo gledali od detinjstva do naših dana i koje će zauvek ostati svedoci jednog užasno teškog vremena. Smatrao sam da će film biti realističniji i lojalniji tom periodu i da će se gledaoci lakše sa njim identifikovati i suočiti sa vremenom patnje i tuge ukoliko je on crno-beli. Inače, volim boje i moji filmovi često vrište od kolorita. I u „Francu“ ima delova koji su u koloru, ali samo iz razloga da pokažem kako život posle tragedije mora da ide dalje i kako krv nastavlja da teče u venama ljudi...