Dejmijan Herst i političke elite

Bilo je neizbežno da izložba koju je organizovao novosadski muzej savremene umetnosti bude izvor mnogobrojnih kontroverzi: muzej je odlučio da u goste pozove Dejmijana Hersta. Karijera ovog britanskog umetnika uveliko je refleksija i novije britanske političke dinamike: zajahao je na talasu komodifikacije, privatizacije, razaranja države blagostanja, a proizvodio je umetnost prilagođenu trendu komoditizacije: takvu da joj je jedini cilj bilo da bude prodata. Stoga ona i deluje unekoliko banalno: ovce, krave, svinje iskasapljene napola pa zaronjene u formaldehid i slično. Previše bi bilo zahtevati neko dublje značenje ili, nedajbože, politički angažman: Herst je startist i najbolji primer za ono banalno razumevanje po kojem savremenu umetnost čini ekscentrični umetnik koji besmisleno nabacuje gluposti na površinu i onda to zove umetnošću.

Stoga izgleda sasvim logično da baš sadašnja politička elita – koja po svemu sudeći stvarnost shvata vikipedijski a ekonomiju libertarijanski – umetnost shvati kafanski te, ne pitajući za cenu, u goste pozove prvo ime koje izađe na pretraživaču kada ukucate „popularni umetnik”. No, ako mislimo da novosadski čelnici (jer bez njihovog aminovanja ovoga ne bi ni bilo) nemaju pojma o umetnosti već samo izguglaju i okrenu prvi broj, omašićemo centralnu problematiku. Jer izgleda da baš Herst na neki način odražava ključne trendove sadašnje političke elite, a ona se u umetnost i trendove, izgleda, razume sasvim dobro.

U pitanju je naime umetnik koji najbolje otelovljuje ne samo proces banalizacije umetnosti već daleko više glavni tok ekonomskog dogmatizma poslednjih decenija. Ekonomija/umetnost je prodati – sve ostalo je višak – kao što vlasnici kapitala ekonomiju vide prvenstveno kao sposobnost da nekome uvale proizvod, nipodaštavajući sve ostalo u procesu proizvodnje (radnike). Tako je jedini posao umetnika da proda – posao koji ujedno funkcioniše i kao dokaz uspešnosti. Formula Herstovog uspeha je relativno jednostavna: to je umetnik koji je svoju karijeru izgradio na neprestanom brendiranju i samo-re-brendiranju koje je ispražnjeno bilo kakvog sadržaja, ali je u istorijskom kontekstu bilo korisno jer je odgovaralo na raznovrsne potrebe krupnog kapitala:

– Imati njegovo delo je fancy pa su njegovi glavni kupci bili japi skorojevići koji su lovu namlatili u privatizacionim talasima – koje je započela Margaret Tačer a sivonjski nastavio Bler – ne bi li pazarenim umetničkim delima okitili novostečeni status i prikrili strvoždersko poreklo svog kapitala.

– Odgovorio je i na potrebe za privatizacijom i komodifikacijom (muzejskih i galerijskih) prostora koji su se inače smatrali (i finansirali) kao javna dobra: kada su umetnost i kultura na prodaju, onda nisu svačiji.

– Trend komoditizacije je i politički pacifikovao umetnost (ako se pravi samo za prodaju, umetnost se ne može praviti da bi bila društvena kritika).

Stoga je jednostavno nazreti i razloge zbog kojih ga udomljava naša politička elita koja je svoju karijeru izgradila na samo-re-brendiranju sopstvenog ispraznog političkog nastupa. U takvoj situaciji, imati Hersta za gosta je fensi, biti viđeni gost na njegovoj izložbi je prestiž koji ima potencijal da okiti skorojevićki status gostiju i sakrije sumnjivu istoriju tog statusa. A sa Herstom je došlo i svojevrsno privatno-javno partnerstvo: privatno obezbeđenje (šta će muzeju izbacivači?) iz jednog javnog prostora izbacilo je ljude koji su želeli da iskažu svoj protest protiv skandalozne činjenice da je muzej za dolazak ove zvezde izdvojio ogromnu količinu novca (privatizacija, izgleda, disciplinuje javno mnjenje uspešnije od autokratskog režima).

Magistar politikologije