Znanje neznalice

Ovih dana je Nadežda Vinaver, predstavljena kao univerzitetska profesorka francuskog jezika u penziji (!), objavila poduži feljton u „Politici“ (17 nastavaka od 13. do 31. jula) navodno o knjizi dr Nikole Nikolića o jasenovačkom logoru, objavljenoj inače pre gotovo sedamdeset godina. O ovoj davnoj i zaboravljenoj knjizi profesorka zapravo uopšte i ne govori (kao da je nije ni čitala), već je koristi kao povod da se obruši na Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ) i Josipa Broza Tita, a sve zbog – kako tvrdi – zataškavanja ustaških zločina nad Srbima i vođenja antisrpske politike još od dvadesetih godina prošlog veka.
Feljton, sav satkan od neistina, krivotvorina, proizvoljnosti, neznanja, jednostranosti te insinuacija i uvreda na račun antifašističke borbe i njenih rukovodilaca, pravi je primer amaterskog i diletantskog rada, koji takav ne bi smeo da se pojavi na stranicama ozbiljnih novina nigde u svetu pa ni kod nas. Budući da se profesorka sve do odlaska u penziju nije bavila ovakvim temama, ovaj je izlazak iz anonimnosti ne samo da neće proslaviti već će dovesti u sumnju i samo autorstvo teksta. Upućeniji čitalac će, zbog mnoštva gluposti i jevtinih podvala, u jednom času nužno pomisliti kako potpisnik teksta nije i njegov autor. 
Kako je, recimo, moguće da onaj koji pokušava nešto suvislo danas da kaže o ustaškom koncentracionom logoru Jasenovac ni na jednom mestu ne spomene najobuhvatnije naučno delo na tu temu, trotomnu iscrpnu monografiju pukovnika i istoričara Antuna Miletića, člana našeg foruma? Druge autore da i ne navodimo iako su gotovo sva ta imena (Vladimir Dedijer, Radovan Trivunčić, Ljubo Jandrić, Ilija Jakovljević, Stanislav Jazbec i mnogi drugi) dala vredne priloge proučavanju strašnog ustaškog logora. Profesorka francuskog jezika očito nije proučavala relevantnu literaturu već je za svoje potrebe pabirčila po nepouzdanim i nenaučnim izvorima, najčešće poteklim iz redova strane poražene u Drugom svetskom ratu, to jest iz spisa raznih četničkih ili ustaških kvaziistoričara, koji i danas međusobno intenzivno sarađuju (Simić – Dizdar, Hasanbegović – Dimitrijević). 
Profesorka, na primer, ne zna da u Jasenovcu, u kojem su masovno stradali žitelji partizanske Kozare, nije postradao nijedan čovek sa obližnje Manjače iako su i na jednoj i na drugoj planini živeli uglavnom Srbi, samo što su na Kozari bili partizani, a na Manjači četnici. Profesorka u svom amaterizmu ne zna ni da partizanske snage u tad postojećim ratnim uslovima ni uz najveće žrtve i potpunu pogibiju nisu mogle osloboditi logor ni kad je u žici bila njihova najbliža rodbina (majka komandanta kozaračkih partizana narodnog heroja Boška Šiljegovića ili otac jednog od vođa slavonskih partizana Jefte Šašića). Ali takva je polovna, prljava istorija, kojoj su istine i činjenice manje važne od glasina, prljavština i podmetanja.
Da bi se na valjan način demantovale sve podvale ovog revizionističkog i kolaborističkog feljtona bilo bi neophodno da se utroši ne manje od sedamnaest nastavaka jednakog opsega tako da takav posao, toliko puta obavljen kroz proteklih sedamdeset godina, nije moguće a nije ni potrebno, bar ne na stranicama dnevnih novina, ponovo obavljati. Doduše, svesni smo da stasavaju nove generacije kojima često nije dostupna adekvatna literatura, a i nove vlasti su u nekim delovima bivše zajedničke domovine u potpunosti promenile školske programe i nastavu istorije prilagodile svojoj ideologiji, no jedan kratki novinski odgovor na paskvilu i laž to neće i ne može izmeniti.
Da bi i čitalac, koji manje poznaje ovu problematiku, ipak bio u stanju da pravilno proceni razliku između stavova profesorke francuskog jezika i onog što se u istoriji, u stvarnosti, zaista dešavalo najbolji je dokaz veličanstvena sahrana Josipa Broza Tita, događaj kome je prisustvovalo maltene čitavo čovečanstvo. Zar je moguće da su svi ti šefovi država i vlada, stotinu i mnogo više najznačajnijih svetskih državnika, bili u katastrofalnoj zabludi kad su došli da isprate jednog velikana? Zar je jedna profesorka francuskog jezika, obuzeta mržnjom i slepilom, informisanija od njih, od svih njihovih službi i katedara, od vascele svetske naučne i političke elite? Žalosno je zaista kad se i na ovom primeru vidi kako je i koliko Srbija u svakom pogledu propala. Jedan zabludeli diletant navalio u istoriju, ali ona takve naprosto ne prima u svoje redove.
Pisac, član avnojevskog foruma „Josip Broz Tito”