Izbeglice nisu teroristi

U ispitivanju javnog mnjenja koje je nedavno sprovela Fondacija Vlade Divac, 19 odsto građana Srbije ima negativan stav prema migrantima, dok još 36 procenata ima ambivalentan stav, pri čemu dominira strah da će oni doneti terorizam na naše prostore. Ovaj strah nije specifičan samo za našu populaciju i široko je rasprostranjen u celoj Evropi. Delimično je posledica nedavnih tragičnih događanja, ali je i značajno potkrepljen ksenofobičnim glasinama da „to neko želi da islamizuje Evropu”, da će nam „stranci oduzeti hleb” ili da se „među izbeglicama švercuju teroristi”.

Koliko su ovi strahovi realni? Pođimo od činjenice da su svi dosadašnji teroristički akti u Evropi izvedeni od terorista koji su bili starosedeoci, a ne novodošli u poslednjem izbegličkom talasu. Prema izveštaju Europola, među izbeglicama koje su ušle u Evropu nije registrovan nijedan slučaj sumnjiv na terorizam.

Već sam pojam „migranti” donosi pogrešnu konotaciju, koja ih karakteriše kao ekonomske migrante koji idu „trbuhom za kruhom”, iako je u masovnom talasu koji se dogodio 2015. i 2016. bilo ponajmanje takvih. Ogromna većina njih beži od ratnih strahota i životne ugroženosti i po Konvenciji UN moraju dobiti status izbeglica.

Oni što nasedaju na fašistoidne priče o „pohodu muslimana na Evropu” moraju znati da su ratni sukobi u Siriji i Iraku počev od 2011. godine proizveli gotovo pet miliona izbeglica, plus još oko devet miliona (!) interno raseljenih lica (izbeglice koje su ostale unutar granica svoje zemlje). Te izbeglice su tavorile u izbegličkim logorima četiri godine (a veliki broj još tavori) bez ikakve šanse za poboljšanje svog života. Takođe, u iranskim i pakistanskim logorima, još od devedesetih godina, beznadežno životari više od tri miliona izbeglica iz Avganistana.

Najveći paradoks našeg straha da su oni potencijalni teroristi leži baš u činjenici da oni sami beže od ekstremnog islamizma. Među izbeglicama iz Sirije u ogromnom broju su hrišćani, a među izbeglicama iz Iraka Jazidi – Kurdi koji upražnjavaju prehrišćansku monoteističku religiju. A oni koji su muslimani beže od fundamentalističke ideologije ID-a i Al Kaide, koja zagovara „časnu smrt”. Beže od smrti i teže životu. Životu dostojnom čoveka.

Radeći na terenu sa izbeglicama u okviru Psihološkog tima Humanitarnog centra za integraciju i toleranciju iz Novog Sada, susretali smo se s autentičnim pričama užasa koje su preživeli ti ljudi. Počev od ratnih strahota, pa do nevolja na putu. Čak i kad rat prestane, kao što je slučaj u Avganistanu, ostaju tenzije koje život tih ljudi čine nepodnošljivim. Izbeglice iz Avganistana pričaju o upadima Talibana koji ubijaju sve koji sarađuju s novom vlašću. A kad se Talibani povuku, vraća se vojska i policija koja ih onda pita zašto oni nisu ubijeni – da li zbog toga što su saradnici Talibana?!

Verovatno su najtužnije priče o nevoljama i zloupotrebama izbeglica na njihovom putu, jer govore o tragičnom odsustvu humanosti i spremnosti pojedinih ljudi da se okoriste nesrećama drugih. Krijumčari su im uzimali po hiljadu evra po glavi za transfer morem, a onda su brodiće i gumene čamce pretovarivali do te mere da su se prevrtali. Gotovo 10.000 izbeglica udavilo se u Mediteranu tokom poslednje tri godine. U strahu od policije, krijumčari su ih često ostavljali na divljim plažama do kojih se moralo doplivati. Ako je more bilo duboko, a bivalo je neplivača, onda su im krijumčari bacali torbe u more, da bi putnici morali da iskoče iz plovila kako bi spasli ono malo imovine koja im je preostala i tu su se mnogi podavili. Vrlo često su to bila deca. Susretali smo se s porodicama koje su na taj način izgubile po dva ili tri deteta.

Da bismo upotpunili sliku o izbeglicama, pomenimo da su se od svih nedaća koje preživljavaju, oni ponajviše žalili na poniženje koje osećaju zbog svog statusa. Promenimo svoje stavove i osećanja i, umesto straha – ponudimo im empatiju.

Profesor univerziteta