Uspeh je dete smelosti

Paralelno sa održavanjem jubilarnog 50. Bitefa, na severu zemlje biće upriličen 23. međunarodni festival pozorišta za decu u Subotici, od 25. do 30. septembra, koji je svojevremeno teatrolog Jovan Ćirilov nazvao lutkarskim Bitefom. Za ovogodišnju takmičarsku selekciju bile su prijavljene 234 predstave iz 53 zemlje... (Alžira, Argentine, Belorusije, Egipta, Izraela, Jordana... ) što je svojevrsni fenomen.

Pesnik Ljubivoje Ršumović je godinama unazad predsednik Saveta festivala koji je svojim ličnim angažmanom dao poseban pečat ovom jedinstvenom teatarskom skupu.

Odakle toliko interesovanje izvan granica naše zemlje za ovaj domaći pozorišni skup?

„Dobar glas daleko se čuje”, kaže naš narod, a onda dodaje, šeretski: „A car kad prne najdalje se čuje!” Subotička ustanova kulture Otvoreni univerzitet imala je sluha i poverenja u ideju da se jedan takav festival ustoliči. Imali su i Slobodana Markovića koji je svojski zalegao da se o kvalitetu festivala čuje širom zemlje, pa širom Evrope, i najzad širom sveta. Dolaze ansambli, uglavnom o svom trošku, Subotica ih lepo primi i ugosti, publika nagradi zagrljajnošću, svetski poznati teatrolozi procenjuju njihov trud i to se posle prepričava. Tako se širi taj „fenomen”, kako ga nazvaste. Ako sada Subotica, pokrajina ili država „prnu” na sve to, i uskrate finansiranje, to bi se tek čulo, i to „najdalje”.

Koje su specifičnosti pozvanih predstava na ovogodišnji subotički festival. Koji im je zajednički imenitelj? Šta je danas u fokusu scenskog iskaza stvaralaca za decu?

Zajedničkim imeniteljem možemo nazvati upravo raznovrsnost tema, rediteljskih postupaka, glumačkih ostvarenja, lutkarskih bravura, scenskih dosetki i atraktivnih iznenađenja, pa sve do onog osnovnog: pedagoških i filozofskih poruka. To bogatstvo u raznovrsnosti je jedna od znački ovog festivala. Naravno, u fokusu scenskog iskaza su uvek, pa i danas, igra i personifikacija dobra i zla, pa naravno i ona Volterova: „Dozvoljena je svaka vrsta literature osim dosadne!” Volter se neće naljutiti ako za ovu priliku kažemo: „Dozvoljena je svaka vrsta scenske umetnosti, osim dosadne!” Sa festivalskih predstava u Subotici još nije viđen slučaj napuštanja gledališta zbog dosade!

„Subotica! To je posebno mesto, a ljudi koji organizuju Međunarodni festival pozorišta za decu posebni su ljudi. Oni su ljubitelji zlatne sredine....” zapisao je poljski akademik Henrik Jurkovski boraveći na ovom teatarskom skupu. Koja je umetnička formula ovog festivala koji se svojom originalnošću nametnuo od samog osnivanja?

Profesor Jurkovski je naš počasni predsednik Saveta, u kome sam ja šegrt, koji otaljava poslove i lupa glavu oko para sa „posebnim ljudima”, ali zaista zlatnim, koji organizuju festival. Nema univerzalne umetničke formule u ovakvim pregnućima, osim ako to nije takozvani „ljudski faktor”. Moram opet da citiram mog omiljenog pametara Voltera: „Uspeh je uvek dete smelosti!” Ovaj festival vode smeli ljudi, imaju podršku hrabre subotičke gradske vlasti, i najvažnije – imaju ljubav hrabrog subotičkog dečjeg naroda.

Subotica se ujedno, u vreme trajanja festivala, transformiše u epicentar umetnosti za decu. Kada je reč o stvaralaštvu za decu imate i te kako bogato iskustvo. Koliko je delikatno stvarati za najmlađu publiku koja se ne da prevariti?

Postoji ozbiljan predlog da se u Subotici osnuje Fakultet za lutkarstvo koji bi školovao lutkare, glumce, reditelje, kompozitore i sve druge delatnike koji opslužuju lutkarske predstave. Sve mi se čini da je ideja rođena u automobilu dok sam vozio Jovana Ćirilova i Miroslava Radonjića na jedan od sastanaka Saveta. Savet je podržao ideju, prosledio je dalje. Akademik Jurkovski je odmah rekao da nećemo imati problema sa predavačima, profesorima, stručnjacima iz celog sveta, pristajući da bude jedan od prvih. Ali ideja se zaplela u birokratske mreže i sad čekamo opet nekog smelog junošu da je ispetlja. Ili nekog parajliju da to shvati kao unosan biznis, imajući za primer nekoliko već osnovanih privatnih fakulteta u Srbiji.

Plaćena kultura se, jednom ste izjavili, brzo pretvara u nekulturu. Ostajete li i dalje pri tvrdnji da pravo stvaralaštvo, ono žestoko, ono koje rešava sudbinske probleme života i smrti, nastaje iz oskudice i muke?

Kultura je širok pojam. Podrazumeva i ponašanje ljudi, pa i naroda, odnos pojedinaca prema radu i prema životu uopšte, odnos prema drugima. A naravno podrazumeva i umetničku delatnost, u najširem smislu. Poreklo, obrazovanje, socijalno okruženje, svest ljudi, pojedinaca, pa onda i naroda, o zajedništvu sa biljkama i životinjama, sve to uslovljava ponašanje koje možemo nazvati kulturom. Odnos prema živom i neživom svetu. Mika Antić je postavio jedno pitanje, na koje nije dobio odgovor: „Čemu na svetu narodi, ako postoje ljudi?“ Da li se setio onog Njegoševog da je „pučina stoka jedna grdna“? U svakom slučaju kulturu naroda oblikuju pojedinci. Rečima koje citirate ja sam samo potencirao nešto što literarni stvaraoci znaju, što likovni umetnici žive i što filmski i pozorišni reditelji pretvaraju u mitologiju.

Da je, kažete, Dostojevski imao svakodnevno pune džepove para, đavola bismo danas imali i „Braću Karamazove” i „Zločin i kaznu”. Šta mi danas imamo u kulturi?

Imamo tradiciju, imamo Teslu, imamo primere iz istorije i stvaralaštva! Najzad, imamo ono za šta se grčevito borimo na Kosovu i Metohiji: kolevku, tapiju na poreklo. To je jedan o najvažnijih razloga za tu borbu. Šta bismo mi sad radili da nam svet kaže: U redu, izvol'te Kosovo i Metohiju puno ostrašćenih Šiptara koji nas instinktivno, rekao bih, vekovima gađaju gde smo najtanji, u natalitet? A znaju da je planina onog čije je stado! I znaju da je bela kuga njihov glavni saveznik, uz Amere i druge zle namere!

Ršumovo ćutanje

Hteli ste, saznajemo, da aktivno učestvujete u realizaciji filma „Ničije dete”. Vaš sin Vuk Ršumović koji je potpisao ovaj nagrađivani film vam je, ipak, samo obezbedio kartu za premijeru, prilično se pribojavajući što je Mrki, kako vas zovu u porodici, samo ćutao posle odgledanog filma...?

Imao sam neke sugestije koje Vuk srećom nije uvažio. Vuk je samostalan i sad već priznat stvaralac i moja uloga se prirodno svodi na gledaoca i roditeljski ponos. Ovih dana je u Srbiji moderno ponositi se ovim i onim, pa ne bih hteo da shvatite da se i ja pomodno ponosim svojim sinovima. Sva trojica su svoji, porodični ljudi, i moje aktivno učešće biće sve više saradnja sa unucima. Na moje, a nadam se i njihovo, veliko zadovoljstvo! A ćutao sam posle odgledanog filma jer sam bukvalno ostao bez reči.