Dečak osmehom šapuće harmonici

Harmonika je dvanaestogodišnjem Aleksandru Pejoviću verni saputnik na muzičkim stazama koje polako krči. Neke puteve ovaj đak Muzičke škole „Vladimir Đorđević” u klasi profesora Aleksandra Popovića već je utabao. Potvrđuju to prestižne nagrade koje je osvojio u zemlji i inostranstvu. Glavni alati su mu talenat, britak um, marljivost, upornost i beskrajna radoznalost. Ovom nizu može se dodati i žar u očima, pa čak i „mekani” osmeh kojim „šapuće” instrumentu na grudima. Sa harmonikom druguje od ranog detinjstva. Draža mu je bila od igračaka, pa je „upijao” kako njegov stariji brat Đorđe svira. Kada ju je prvi put stavio u krilo nije mogao petim prstom ni da dotakne dirku. U šali majka Milica kaže da je on sam sebe upisao u muzičku školu. Sklonost ka muzici pokazao je i mlađi njegov brat.

Trojica dečaka, koje posle očeve smrti izdržava majka sa skromnim primanjima, uče harmoniku kod profesora Popovića, inače i gostujućeg profesora na Vijena muzik institutu u Beču. Prema mišljenju ovog pedagoga, pred Aleksandrom je blistava muzička budućnost. Jedini je đak sa odseka harmonika iz svih beogradskih muzičkih škola, koji je u poslednjih deset godina prvi u Srbiji. Na Republičkom takmičenju muzičkih i baletskih škola, kao najmlađi u kategoriji, pre dve godine, popeo se na pobednički tron. Time je i njegova škola u Jagićevoj ulici dobila harmonikaškog laureata prvi put za 66 godina postojanja. Aleksandar na najlepši način predstavlja svoju školu i domovinu, u kojoj se harmonika tretira kao nacionalni instrument, ali za koji, apsurdno, ne postoji katedra na Muzičkoj akademiji u Beogradu. Trenutno su u punom jeku pripreme ovog mladog umetnika za takmičenje 21. septembra u Kastelfidardu kraj Ankone u Italiji i za novembarsko takmičenje u Pragu.

Ovaj sedmak u osmoletki, i četvrtak u muzičkoj školi ima radni elan, „uzde” profesora su čvrsto zategnute, braća i mama ga bodre, tu su i prijatelji, kadar je da pobedi jaku konkurenciju na italijanskoj sceni, samo mu fali malo novca da krene na put. Vreme odmiče, a hiljadu evra potrebnih za putovanje i smeštaj nikako da se skupe.

Profesor ne gubi nadu za najboljeg đaka – harmonikaša kojeg Srbija ima. Popović se lavovski bori – do sada je na adrese nadležnih institucija poslao pisma sa bogatom biografijom svog učenika. Veruje da će se odazvati i ljudi koji znaju da su  talentovana i vredna deca naši najbolji ambasadori.

– Zbog ovih priprema sam se odrekao igre sa vršnjacima. Raspust je proleteo, ali ne žalim zbog toga. Nameravam da muzika bude moj životni poziv – priznaje Aleksandar koji svaki atom najbolje energije ulaže u učenje. A energija i snaga važne su mu koliko i veština jer je harmonika teška oko 12 kilograma.

– Donedavno je svirao na harmonici zreloj za penziju. Raspadala su joj se dugmad pa sam strepela da će se od pritiska prstiju rasuti po sceni. Bilo je to na takmičenju u Sarajevu – priseća se mama Milica.

– Dok mi je pred očima treptala slika dirki koje „lete”, Aleksandar je osvojio nagradu. Prišla mi je profesorka sarajevske muzičke akademije i priznala da nikada nije čula da jedno dete tako savršeno svira Debrenka. Savetovala mi je da mu do sledećeg nastupa obavezno kupim harmoniku – dodaje Milica, srećna što je to i uspela.

Aleksandar konačno ima profesionalni umesto školskog instrumenta, svira klasičnu, baroknu, renesansnu i drugu muziku.