Dobar deficit u lošem budžetu

Niko kao mi. Prvo smo smanjili budžetski deficit sa 6,6 iz 2014. godine na 3,7 odsto BDP-a u 2015. Pozitivan trend se nastavlja i vlada procenjuje da ćemo ovu budžetsku godinu završiti s rezultatom boljim za sto milijardi dinara od planiranog deficita. MMF, takođe, ocenjuje da su rezultati iznad očekivanja, naravno, uz obaveznu konstataciju da treba još smanjiti troškove, a da će o povećanju plata i penzija razgovarati posle sledeće revizije. Čak i Fiskalni savet izražava zadovoljstvo fiskalnim kretanjima, očekujući konačni deficit od svega dva odsto što je dovoljno da se zaustavi rast učešća javnog duga u BDP-u i izbegne kriza javnog druga.

Kako to uspevamo? Prvo efikasnijom naplatom PDV-a i akciza iz sive ekonomije, pa porastom poreza i doprinosa iz plata novozaposlenih, većom naplatom neporeskih prihoda (dobit nekih javnih preduzeća i drugi vanredni prihodi). Na strani rashoda – smanjenjem plata u javnom sektoru i penzija, bezmalo jedinom merom smanjenja budžetskih rashoda. Manjem deficitu doprinelo je i odlaganje isplate otpremnina onima čije je planirano otpuštanje odloženo, a delom i „uštedama” na još zvanično nepriznatim rashodima (preuzimanje raznih garantovanih i negarantovanih dugova gubitaša).

Suprotno svim pohvalama i vlade i MMF-a i Fiskalnog saveta, ovi rezultati, ipak, više upozoravaju nego što ohrabruju.

Dobro je što raste efikasnost naplate skrivenih poreza, ali to ne može večito. Takođe je dobro do rastu prihodi od poreza i doprinosa na plate novozaposlenih, ali je loše što iz tog zaposlenja ne rezultira rast BDP-a. Rast BDP-a od 0,7 u 2015. godini i 2,5 odsto, koliko se očekuje u 2016, drastično odstupa od smanjenja nezaposlenosti sa 25 na čak 16 odsto, kako tvrdi vlada i pokazuje zvanična statistika. Smanjenje plata u javnom sektoru i penzija samo je grublji nastavak višegodišnjeg uklapanja društvenog i ličnog standarda u opadajući BDP (sad je manji za 30 odsto nego pre četvrt veka).

Umesto kontraproduktivnog smanjenja, korisnija bi bila preraspodela budžetskih rashoda u korist rashoda koji povratno podižu tražnju za dobrima i uslugama. Recimo, smanjenjem javnog duga u dolarima, tj. zamenom nepovoljnijih zaduženja povoljnijim, usporio bi se rast javnog duga koji je dogurao do 75 odsto BDP-a i godišnje kamate po javnom dugu koje sada iznose 1,2 milijarde evra odnosno 3,5 odsto BDP-a. Sređivanje javnih preduzeća i efikasnije rešavanje problema preduzeća u „restrukturiranju” takođe je moglo smanjiti budžetske rashode po tom osnovu.

Uštede po navedenim osnovama, moguće daleko veće od ušteda na platama i penzijama, da su ostvarene i usmerene u javne investicije ili, recimo, obrazovanje, bile bi vetar u leđa privredi i društvu u celini i mnogo korisnije za javne finansije od smanjenja deficita.

Imamo, dakle, dobar deficit u lošem budžetu, pa ne stoji ni tvrdnja da smo izbegli bankrotstvo jer nismo ni bili pred bankrotstvom, niti nas ovi rezultati trajno udaljavaju od bankrotstva, imajući u vidu stanje javnog duga, potencijalne uzroke njegovog daljeg rasta i mimo kontrole vlasti, i neprimereno visoke godišnje budžetske troškove po tom osnovu.

Dugoročno gledano, trajno ozdravljenje javnih finansija je logičan sled oporavka privrede i visokih stopa rasta BDP-a, a tu smo pred nizom ograničenja.

Suočeni smo s ozbiljnim poremećajem privredne strukture ne samo na štetu industrijske proizvodnje već i poljoprivredne, što se sa više državničkog umeća moglo sprečiti.

Manjak investicija od najmanje dve milijarde evra na godišnjem nivou, pokušava se, bez vidnijeg uspeha, nadomestiti direktnim stranim investicijama uz visoke podsticaje budžetskim sredstvima, a bez prethodnog iskorišćenja postojećih kapaciteta angažovanjem sopstvenih ljudskih, prirodnih i fiskalnih resursa, što je suprotno iskustvima ekonomski uspešnih zemalja.

Nema sumnje, preteški problemi za postojeći reformski kapacitet. Stoga se čini da bi prioritet aktuelne vlasti trebalo biti stvaranje državne uprave i institucija vlasnih i kadrih za suštinske reforme društva i ekonomije, da bi ono što se danas obećava postalo i ostvarivo.

Ekonomista