Evropski vratari na kapiji Balkana

Godinu dana kasnije... Evropa se prošlog septembra suočila s vrhom izbegličkog cunamija koji je zapljusnuo stari kontinent. Da podsetimo, u noći između 4. i 5. septembra 2015. Nemačka je odlučila da otvori svoje granice za ulazak stotine hiljada migranata koji su u tom trenutku bili „zaglavljeni” negde na balkanskom izbegličkom putu između Grčke – preko Makedonije, Srbije i Mađarske – do Austrije.

Posle ovog strateškog poteza nemačke kancelarke Angele Merkel izbeglička kriza koja je iz temelja potresla Evropu krenula je u drugom pravcu. Balkanske zemlje i Mađarska počele su da hermetički zatvaraju svoje granice, EU je sklopila strateški sporazum sa Turskom kako bi ova država zaustavila dalji priliv izbeglica u Evropu, azilanti su postali  jedno od najvažnijih političkih pitanja u većini evropskih država...

Kakva je situacija danas, godinu dana posle istorijske rečenice nemačke kancelarke Angele Merkel: „Mi ćemo uspeti”, kojom je najavila odluku Berlina da primi stotine hiljada migranata. Reporter švajcarskog dnevnika „Noje cirher cajtung” uputio se ovih dana balkanskom rutom i zaključio da više nema onih dramatičnih prošlogodišnjih slika „seobe naroda u 21. veku”. Sporazum EU s Turskom „još drži vodu”, dnevni priliv migranata je drastično smanjen ali i dalje desetine hiljada azilanata u Grčkoj, Makedoniji, Bugarskoj i Srbiji čekaju na odlazak u bolji život.

U takvoj situaciji „Makedonija, Bugarska i Srbija postale su strateški veoma važne Evropskoj uniji”, zaključuje „Noje ciriher cajtung”. „A uloga ove tri države postajaće sve značajnija jer postoje samo minimalne šanse da se EU složi oko zajedničke političke prema migrantima”. Jedino što Uniji preostaje je da maksimalno pojača zaštitu granica na jugu kontinenta, da postane neka vrsta vratara na kapiji Balkana.

Vlade balkanskih država prepoznaju novu šansu da se, preko migranata, prikažu Uniji u što boljem svetlu i dobrom kontrolom granica zarade još poneki važan poen u Briselu. Ova logika ima veoma jednostavno opravdanje: naravno da je brže i lakše prikazati se kao dobar kontrolor državne međe nego se dokazati kao demokrata, istinski poštovalac vladavine prava ili, na primer, beskompromisni zaštitnik medijskih sloboda.

Evropska lutanja: Letnji meseci „pomogli” su Evropskoj uniji da privremeno „ode na odmor”, ali vreme lenčarenja je završeno. Već naredne nedelje državni kormilari članica EU sastaće se na samitu u Bratislavi kako bi krenuli u potragu za odgovorom na pitanje – kako dalje?

Već na prvi pogled je jasno da se od samita u glavnom gradu Slovačke ne mogu očekivati čuda. Razlog za pesimizam nije teško otkriti: EU se nalazi pred gomilom problema od kojih svaki zahteva ozbiljan i delotvoran odgovor koji se ne može dobiti u opuštenom razgovoru uz kaficu.

Spisak briga je zaista impozantan: kako će EU funkcionisati posle odlaska Velike Britanije iz evropske porodice, većina članica se još nije oporavila od krize, rast ekonomije je veoma usporen, državne finansije su u katastrofalnom stanju, grčki bankrot i dalje preti, izbeglička kriza daleko je od rešenja, odnosi sa Rusijom su veoma zategnuti, odnosi sa SAD takođe nisu idilični...

U predvečerje skupa u Bratislavi primetno je pregrupisavanje članica EU, traže se užurbano istomišljenici i saveznici. Nekako istovremeno desila su se dva važna evropska skupa: „Ciprasov samit južnoevropskih država članica EU i ekonomski forum u poljskom gradu Krinica, gde su debatovali predstavnici takozvane Višegradske grupe, čije članice su Poljska, Češka, Slovačka i Mađarska, ali i drugih istočnoevropskih država.

Grčki premijer Aleksis Cipras ugostio je lidere Francuske, Italije, Portugalije, Kipra, Malte i specijalnog izaslanika Španije. Predstavnici takozvanog Mediteranskog kluba u EU okupili su se u Atini kako bi se dogovorili oko nove strategije Unije, pre svega u ekonomiji. Najglasniji u ovom poslu je grčki premijer koji zagovara definitivan raskid s ekonomskom filozofijom Nemačke koja insistira na štednji i finansijskoj disciplini članica. Fransoa Oland i Mateo Renci su oprezniji u svojim ekonomskim zahtevima, ali očekuju i ozbiljnije poteze EU u oblasti bezbednosti, koji bi bili krunisani stvaranjem zajedničkog evropskog korpusa za zaštitu granica a kasnije i jedinstvene evropske armije.

Iz Krinice čuli su se drugačiji tonovi.

„Najvažnije odluke Evropske unije ne mogu da donose jedna ili dve države”, izjavio je slovački premijer Robert Fico jasno ciljajući na Pariz i Berlin. Istočni Evropljani ne slažu se s Mediteranskim klubom: traže najtvrđe reforme, finansijsku disciplinu i štednju na svakom koraku. Kada se tim zahtevima pridoda i njihov stav da Uniji treba „manje Evrope a više nacionalne države”, jasno je da Evropljane čekaju dramatični meseci traganja za odgovorima koji će garantovati opstanak i budućnost EU.