U ime patriotizma ili izdaja

Sve porecite. Čak i kada vam ispred nosa mašu dokazima, nikada ništa ne priznajte.

Ako je suditi po onome čemu je pre 35 godina najveći dvostruki agent Hladnog rata, Kim Filbi, podučavao obaveštajce Štazija u Istočnom Berlinu, ovo je prva i najbitnija lekcija koje se mora držati svaki vrhunski špijun ako misli da izađe živ iz službe.

Snimak ovog predavanja u arhivi obaveštajne službe NDR-a pronašao je i pre nekoliko meseci ekskluzivno emitovao Bi-Bi-Si, uzdrmavši opet Ostrvo starom pričom o Britancima koji su, radeći za KGB, naneli ogromnu štetu ondašnjoj obaveštajnoj službi.

Englezi ih drže za najveće izdajnike u istoriji, a Rusi ih uzdižu među zvezde. Reč je o legendarnoj „Kembridž četvorci”, krugu agenata s Kembridža kojoj je pripadao i čovek koji je štazijevce učio suštini, kako neko reče, drugog najstarijeg najnečasnijeg zanimanja na svetu.

Vođena po nekima svojevrsnim patriotizmom a po drugima prljavom izdajom domovine, četvorka je umećem u domenu obmane uspešno operisala u vreme Hladnog rata, posramila Britaniju i starost dočekala pišući knjige.

Zvuči filmski, ali posle Kima Filbija, Gaja Bardžisa, Donalda Meklina i Entonija Blanta sve metode provere agenata pale su u vodu. Ni danas se otvoreno ne priča o šteti koju su naneli svojoj državi.

Što zbog stida, što iz straha od posledica, britanski MI-5 i MI-6 pola veka krili su dokumentaciju o njima, debelu 400 strana. Ulagali su ogromne napore da se ne sazna o njihovim aktivnostima, pogotovu od Amerike kojoj su takođe zadali jake udarce.

Recimo, Donald Meklin je zaslužan za prenošenje američkih tajni o razvoju nuklearnog oružja, planovima osnivanja NATO-a i formiranju Maršalovog plana za neke evropske zemlje.

O njima postoje filmovi, a Bi-Bi-Si se pre desetak godina potrudio da snimi četvoroepizodnu seriju „Špijuni iz Kembridža”, po scenariju Pitera Mofana, o studentima koje mladalački idealizam gura u svet tajne službe.

Njihova priča tako je i počela. Mladićima su u prestrojavanju kumovale osobe koje su tridesetih godina „operisale” na fakultetu, ubedivši ih da je delovanje u komunističkom cilju jedina reakcija na pretnje rastućeg fašizma u Evropi.

Zadojeni marksističko-komunističkim idejama i razočarani u nemoć zapada pred Hitlerom, postali su desna ruka SSSR-a. U sebi su videli pacifiste, gotovo špijune romantičare koji posao rade iz čistih ubeđenja.

Novac nije bio vodeći motiv. Pogotovu ne Filbiju. Bar tako kažu autori brojnih knjiga koji su godine proveli kopajući po arhivima i izučavali ovu družinu. Tako piše i Filbi u svojim biografijama koje analitičari bacaju u koš s ostalim njegovim izmišljotinama.

Oni se slažu s jednim od ruskih vođa kembridžovaca, Jurijem Modinom, kada kaže da ovi ljudi, pogotovu Filbi koji već 30 godina leži upokojen u hladu moskovskog groblja, nikome, pa ni sebi nisu otkrili pravo lice. „Verujem”, rekao je jednom Modin, „da se Filbi rugao svima.”

Jedno je ipak istina – ovaj najuspešniji dvostruki agent toga doba britansku obaveštajnu službu bacio je na kolena plešući kao balerina između Britanaca i Sovjeta – decenijama. Na kraju je nestao i pojavio se u Moskvi gde je u društvu četvrte supruge živeo 25 godina.

Tamo su ga gledali kao u svevišnjega. Nagrađen je medaljom časti za služenje KGB-u. Sahranjen je uz počasti. Vlasti su štampale poštansku marku s njegovim likom, a na zgradi KGB-a postavljena je spomen-ploča.

Upamćen je kao najbolji špijun kojeg je Sovjetski Savez imao na Zapadu ili kao najveći propust u istoriji britanskih obaveštajaca. Kako i ne bi. Pa Filbi je bio na čelu službe koja je radila protiv Moskve, a koja je pride trebalo da prepozna i izdajnike.

Ovaj zadivljujuće inteligentan, društven i šarmantan čovek i njegova družina manipulisali su vodećim figurama u zapadnim službama, izvlačili im najpoverljivije informacije i slali ih pravo u KGB.

Filbi je plivao na površini sve do 1961. godine, a onda je klupko odmotao KGB dezerter Anatolij Golicin. Zabeležio je tada MI-5 da je dezerter prvo prstom uperio u Filbija i pričao o drugim članovima grupe kojima nije znao imena. Golicin je tada tvrdio i da je Harold Vilson, engleski premijer u dva navrata – KGB agent.

Gaj Bardžis i Donald Meklin već su bili begunci. Znalo se da su skrovište našli u Moskvi. Poslednji je, koju godinu posle Filbija, razotkriven Entoni Blant. Ovaj plemić i miljenik kraljevske porodice (bio je lični kustos kraljičine kolekcije umetnina) progovorio je u zamenu za imunitet od krivičnog gonjenja. Kažu da ga nisu slomili jer je priznao samo ono za šta su imali neoborive dokaze. Više od njega priznala je tadašnja premijerka Margaret Tačer.

Naime, novinar Endrju Bojl optužio je Blanta za špijunažu. Digla se tolika prašina da je Tačerova u parlamentu javno priznala da je Blant špijun. Razotkrivanje „Kembridž četvorke” tako je završeno, a priče o njima otvorene.