Čist i pust hram

Priština – Između dve niske, od vatre pocrnele šipke provlači se episkop raško-prizrenski Teodosije, za njim, gotovo na kolenima, monasi i sveštenici. Katanac je oštećen i pohaban, potamnela opeka i čađav ulaz – iznutra se oseća težak miris paljevine, ljudske mokraće i izmeta. Nedelja je, praznik Usekovanja glave Svetog Jovana Krstitelja u Sabornom hramu Hrista Spasa u Prištini. Pre tri dana kroz njegove prozore kuljao je gusti dim i sve što je moglo da gori upaljeno je, a donesene su automobilske gume. Na podu izmet, smeće, krpe, toalet papir.

„Mi čistimo pogan iz hrama. Ovo što sam zatekao nije mi se desilo od 2004. godine. Kao da sam se vratio u martovski pogrom 2004. Ova slika mojih sveštenika i monaha s metlama i lopatama liči na onu sliku kad su monahinje u manastiru Devič počele da čiste zgarište manastira, crkve, konaka i sveg ostalog”, rekao je episkop Teodosije u hramu.

Nema crkve u novijoj evropskoj istoriji koja je na toliko različitih načina napadana, skrnavljena, ponižavana i devastirana. Miniranje, pljačka, najpogrdniji nazivi na kupoli, alpinisti koji se pentraju po njoj, obnažena pevačica peva u njoj i predstavlja je kao pakao; OVK veterani, univerzitet, intelektualci traže da se pretvori u memorijalni muzej Albanaca, a Hašim Tači je stavlja na odstrel rečima da je to užasno delo Slobodana Miloševića. Onda se neki „svedok”, posle sedamnaest godina, prisetio da su Srbi tokom bombardovanja ovde zakopavali leševe Albanaca. Albanske vlasti su munjevito reagovale, pa se još vide trgovi kopanja građevinskih mašina. Ništa nije pronađeno a „Politika” je, pre mesec dana, pisala da će taj čin samo podstaći nove napade. Tako je i bilo: pre tri dana, u samom centru grada, prolaznici fotografišu kako se oko zlatnog krsta na lepoj crkvi arhitekte Spasoja Krunića obavija dim i niko posebno ne reaguje, pa ni policija nije registrovala incident.

Eparhija raško-prizrenska dva puta je pismeno tražila da se obezbedi stalna policijska zaštita Hrama Hrista Spasa, ni na jedan zahtev nije stigao odgovor. Čišćenju crkve juče se pridružio i Branimir Stojanović, zamenik premijera Kosova.

„Kao predstavnik Srba u kosovskim institucijama, mogu da kažem da je ova slika najbolji pokazatelj naše nemoći da uradimo ono što je elementarno naše pravo – da zaštitimo svoju imovinu, svetinje, svoje ljudsko pravo na ispovedanje vere. Neka i ova slika bude dovoljna poruka da ovo što mi danas radimo, da autoritet i moć koju mi imamo nije ni izbliza dovoljna da bi se zaštitila ljudska prava Srba na ovom prostoru”, rekao je Stojanović. On je obećao da će tražiti da se hram ogradi, da se obezbedi stalna policijska zaštita, kao i da da se na njegove pozive povodom incidenta niko nije javljao.

Istorija „velikosrpske i Miloševićeve crkve”, kako je danas vide Albanci, usko je povezana upravo s njima, jer je Hamdi Vranići, predsednik Izvršnog veća Skupštine grada Prištine, još 1990. godine potpisao da se plac za gradnju ustupi Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Na crkvenom zemljištu podignute su Skupština Kosova i druge zgrade, pa te parcele nisu mogle biti vraćene Crkvi. Hamdijev sin Erzen Vranići danas je funkcioner Opštine Priština i Pokreta „Samoopredeljenje”. Zajedno s institucijama koje predstavlja aktivno se zalaže za uklanjanje i nestanak hrama.

S druge strane, bez obzira na emocije, teške slike i poniženje, današnje čišćenje hrama i pesma u slavu Boga i Bogorodice, koja se se ovde čula – tek nekoliko puta od 1999. godine, za episkopa Teodosija znače početak obnove hrama i života u njemu.

„Mi ćemo uvek ovde dolaziti, na početku nam je prioritet da dobro očistimo hram i da, ako Bog da, ovde vrlo brzo služimo. Imamo snage, volje i ljubavi, pa će nas i Gospod podržati, da se ovaj hram dovrši”, poručio je vladika Teodosije.

Na kraju dana hram ostaje čist i pust. Dva vojnika Kfora ispred Narodne i univerzitetske biblioteke „Ivo Andrić” i italijanski karabinjeri, s pristojne razdaljine, posmatraju monahe, sveštenike i novinare kako odlaze iz saborne crkve Hrista Spasa.