I Englezima Majdan pokušali

„Šta? Misliš Majdan u Britaniji… mislila sam da pričaš o nekoj zemlji u A…”, zaprepašćena je engleska umetnica mojim viđenjem postbregzitovskih događanja, jer kreiranje Majdana, kao „narodnog” protesta „potpuno spontanog i nimalo stranim faktorima izazvanog”, veliki deo sveta (mi po difoltu) pripisuje upravo Angloamerikancima. Nama, jadnicima koji smo se i te kako primili na „autohtoni” protest, možda će biti zanimljiva verzija koju je najbogatija zemlja sveta namenila razvijenijem političkom tržištu, tačnije zvaničnim saveznicima.

Čudan neki narod, ti Englezi (jer oni su izvukli „bregzit”, uz malu pomoć Velšana)! Lepo im Husein Barak došao „na noge” i jasno i glasno rekao kako da glasaju na referendumu, a oni, u inat (kao da su Srbi) – suprotno! E, pa zato im je i sledovao Majdan, tačnije pokušaj primene scenarija Majdana usred UK.

Zaverenički umovi veruju da je sve počelo cmizdravom ostavkom Kamerona, kojom je izbegao potezanje sada već čuvenog „člana 50” (mehanizam kojim započinje dvogodišnji postupak napuštanja EU). Oni slobodoumniji pominju internet peticiju za održavanje drugog referenduma koju su zagovornici ulaska u Evropsku uniju hladno ukrali od bregzitovaca i još nonšalantnije je „omasovili” falsifikovanjem potpisa. Englezi se šale: „A ako ne budu zadovoljni rezultatima drugog, tražiće treći, pa četvrti…”

Ali, da ne grešimo dušu, bio je i jedan spontani protest koji sam slučajno otkrila, prolazeći Trafalgar trgom 28. juna (za Engleze danas običan datum, za razliku od 1916. kada su u celoj Engleskoj tog datuma obeležavali srpsko junaštvo u Velikom ratu). Sa ručno ispisanim posterima, bez bine i govornika, nekoliko stotina protestanata raspravljalo je o referendumu (na raznim jezicima, najmanje na engleskom). Svi su isticali koliko mnogo vole EU (baš ispod spomenika Nelsonu, admiralu koji je voleo Englesku za koju je prvo izgubio oko, pa ruku, a onda i mladi život).

„Marš za Evropu”, organizovan „samo preko Fejsbuka”, održan je već 2. jula. Najviše dvadesetak hiljada „Evropejaca” marširalo je kroz centralni London, skandirajući EU toliko napadno da je čak i Hej, Džud pretvorena u Hej, EU. A izjave ljubavi prema EU bile su baš svuda (u dubokom dekolteu, npr.), kao i njene zastave.

Niko od medija tada nije postavio pitanje kako je uopšte moguće protestovati protiv odluke naroda na referendumu čija se legitimnost ne dovodi u pitanje! Budući da nije bilo nikakvih primedbi na glasanje (npr. glasačima niko nije pretio, tukao ih niti ih ucenjivao radnim mestom, plaćao zejtinom i šećerom; nije bilo bugarskog voza, ni džakova listića van biračkog mesta...).

Kao što niko nije smeo ni da dovede u pitanje reči voditelja programa Marša: „Koji je naš argument da tražimo novi referendum? Nosioci kampanje za izlazak govorili su laži. Zato imamo puno pravo na novi referendum!”

Čini mi se da sam na ovom skupu neupitne ljubavi prema svima (izuzev „ludilu” bregzitovaca), samo ja odolela pozivu voditelja na radioničarsku igricu: „A sada da svako nađe stranca i kaže mu zdravo…” Isto tako, kada je odlično pripremljeni voditelj uspešno naveo masu da skandira „Fromaž (sir), ne Faraž!“ (ugledavši istoimeni transparent), jedina sam ostala zatvorenih usta. Budući da je Najdžel Faraž ovde sinonim za rasizam i ksenofobiju koji se, bez izuzetka, pripisuju svima koji su za ,,bregzit”. Nema nikakvih drugih razloga: nisi za EU – e, onda si ekstremni rasista! I tačka!

Ova isključivost ticala se svih govornika koji neće dozvoliti „bregzit” jer „nije demokratija!”. „Ne zanima me šta će ovi poslanici da rade, ali moraju ovo da zaustave!”, kaže belac iz Kingstona. „Ja neću nigde da idem odavde”, poručio je crnac. Bilo je i originalnih predloga: „Izaberimo Sadika Kana (novi gradonačelnik Londona) za premijera, da odmah obustavi ’bregzit’!”

Naravno, niko se nije usuđivao da ih pita: „A ko vas finansira?”, jer i na glasine se odgovaralo s gnušanjem: „Kažu da nas finansiraju Amerikanci, ali to nije tačno!”, ogorčena je Francuskinja. Ipak, najstrašnija je bila zloupotreba dece. Uplašenih lica, desetogodišnja dečica na bini ponavljala su ono što „moj tata kaže…”. A jedna devojčica je zavapila („Dajte mi da i dalje živim u Britaniji”) takvim glasićem kao da je ispred bine već čekaju s lancima u kojima će je deportovati iz Engleske. A na kraju, u spotu SOS grupe ABBA, cupkala je i šestomesečna beba.

Drugi protest humanih (i zato anonimnih) organizatora održan je 9. jula u originalnim formama: kao piknik u Hajd parku i kao argentinski ples ispred Dauning ulice.

Treći Marš (ističu: nikako i poslednji) održan je sada kao nacionalni protest i u: Kardifu, Birmingemu, Edinburgu, Bristolu, Kembridžu i Oksfordu, 3. septembra. Faražova ostavka ništa nije promenila ni za dlaku. „Mi volimo EU” i dalje je najčešći poster. „Tužan sam zbog člana 50.”, piše na tabli koju drže nejake ručice petogodišnjaka.

Jedino što su zbog istog člana, tačnije njegovog neprimenjivanja, bregzitovci, njih stotinak, napravili kontramiting (spontan, jer njih nema ko da besplatno organizuje). Već su izgubili gotovo svaku nadu da njihovom političkom i intelektualnom elitom ne vladaju autori majdanskih scenarija, onih istih koje su oni, kao narod, lako odbacili. I što vreme više prolazi, sve su očajniji. Zato što upozorenje Džona Kerija: „Britanija nikada neće potegnuti član 50” pokazuje se ne samo kao diplomatski nečuveno arogantno već i, po svemu sudeći, tačno.

Docent Univerziteta u Beogradu, trenutno u Londonu