Ima li Srbija prijatelje u Evropi?

Tokom ove nedelje, predsednik srpske vlade ide u državnu posetu Francuskoj, zemlji sa kojom imamo tradiciju dva veka bogatih odnosa, ali i koju često posmatramo kroz prizmu dva ekstremna gledišta: ili je smatramo bezuslovnim „prijateljem” i očekujemo previše, ili pak negiramo bilo kakav pozitivni element koji nam može poslužiti kao zalog za ozbiljnije savezništvo.

Iako je prijateljstvo lična kategorija koju ne treba preslikavati na odnose između država, u savremenoj istoriji i međunarodnim odnosima postoje određene zakonomernosti, na osnovu kojih se brzo uviđa da sa određenim državama imamo podudarne dugoročne interese i konstantan rezervoar za unapređenje saradnje, dok s drugima treba biti oprezan, a ponekad spreman i na otpor. Propuštanjem da učimo od tradicije, istorije i geopolitike lišavamo sebe šanse za identifikaciju istinskih partnera, građenje ozbiljnih savezništava, ali i za kvalitetniju reakciju kada se nađemo na meti nedobronamernih.

U situaciji kada je Srbija i dalje predmet negativnih stereotipa nastalih devedesetih godina prošlog veka, kada joj je defakto onemogućen ulazak u EU i kada joj evropske institucije često predlažu investicione projekte kojima se više razvija njeno okruženje od nje same, možemo postaviti pitanje – ima li Srbija prijatelje, odnosno saveznike u Evropi? Možda je najbolje da pogledamo primer Francuske, u kojoj će predsednik vlade tokom ove nedelje imati mogućnost da predloži nove osnove za saradnju.

Francuska je jedna od retkih evropskih zemalja koja je kroz modernu istoriju sa simpatijama gledala na rađanje suverene Srbije, na njeno liberalno i demokratsko ustrojstvo, kao i na njen razvoj. Već od sredine 19. veka francuske diplomate uviđaju strateški položaj Srbije kao značajne spone između Mediterana, Crnog mora i centralne Evrope. Beograd postaje jedna od raskrsnica puteva ka francuskim mediteranskim lukama, a srpska elita počinje da se školuje u Francuskoj. Za razliku od konzervativnih germanskih carstava koje vide Srbiju kao remetilački faktor na Balkanu, Francuska u Srbiji nalazi korisnog partnera za svoju „istočnu politiku” i uoči Prvog svetskog rata ostvaruje pretežući ekonomski i kulturni uticaj u njoj.

Saradnja kulminira tokom Prvog svetskog rata, kada srpska i francuska vojska zajednički oslobađaju Srbiju i prelaze Dunav. Između dva svetska rata Francuska vidi Srbiju kao okosnicu liberalne i demokratske južnoslovenske države, koja će biti u francuskoj orbiti, kao jedna od bočnih saveznica za ograničavanje germanske ekspanzije.

U periodu Hladnog rata Francuska i tada druga Jugoslavija razmenjuju informacije o zemljama „Trećeg sveta”, i u tom domenu i danas postoji prostor za određenu saradnju. Uoči raspada Jugoslavije Pariz je očekivao od Srbije da povede liberalnu i demokratsku tranziciju velike države. Kad se to pokazalo nerealno i kad su se prve republike već otcepile, francuski predsednik Miteran je ponudio Slobodanu Miloševiću da ga podupre na način koji je nemački kancelar Kol sponzorisao Hrvatsku – ali ruka saradnje je bila odbijena.

Posle demokratskih promena Francuska je bila idejni tvorac koncepta „Zapadnog Balkana”, u kome bi Srbija igrala značajnu ulogu i trebalo je da bude primljena u članstvo istovremeno sa Hrvatskom. Nažalost, na insistiranje Nemačke, prevladao je princip „regate”, pa je na osnovu prilično nepreciznih kriterijuma Hrvatska prva ušla u EU, dok je Srbija u čekaonici na neodređeno. Tenzije poslednjih meseci pokazuju da je takav pristup doveo do osećaja superiornosti i nacionalizma u Hrvatskoj, koja sada vidi sebe kao evropsku krajinu, čija je svrha da bude „štit” prema manje razvijenim istočnim susedima.

Da zaključimo, države se u međunarodnim odnosima ponašaju racionalno i ulaze u međusobne odnose na principima kartezijanizma i relativnog odnosa snaga. Međutim, ukoliko se dugoročni interesi i pogledi na svet poklapaju, elite određenih država stvaraju pozitivne stereotipe čija je upotrebna vrednost da olakšaju saradnju, a ne da vređaju inteligenciju običnog sveta. Ukoliko pozitivni stereotipi služe racionalnoj svrsi i nacionalnom interesu, ne treba ih opovrgavati i potcenjivati, već se njima mudro koristiti.

Ukoliko se predstojeća poseta državnog vrha Francuskoj završi dogovorom o saradnji kroz koju će Srbija bolje valorizovati svoj geografski položaj, ulaganjem u železničku mrežu, energetsku efikasnost i robne terminale, to bi za našu zemlju značilo mnogo više od banalnog otvaranja poglavlja u Briselu. U varijanti da predsednik vlade dobije u Parizu podršku za pozicioniranje Srbije kao otvorene platforme za višestranu diplomatiju i međunarodnu trgovinu – što joj je bila uloga u svim slavnim periodima u istoriji – taj cilj domaća elita treba bezrezervno da podrži i stavi se u službu njegovog ostvarivanja.

Programski direktor CIRSD