Dnevnici koje ne priznaje istorija

Ako je došlo vreme da se istoriografija oslobodi tabua, zavičajnih lobija, političke propagande i interesnih centara, onda bi takvim istraživačima pomogla knjiga publiciste i novinara Momčila Đorgovića „Tragedija jednog naroda” koju je nedavno u biblioteci „Svedoci epohe” objavio Službeni glasnik. Knjiga je pisana na osnovu malo poznatih memoara ili obimnih dnevnika šezdeset državnika, diplomata i pisaca iz devetnaestog i dvadesetog veka, čija promišljanja su, po mišljenju autora, bačena pod tepih zvanične verzije naše istorije. Već u predgovoru Đorgović objašnjava zašto se opredelio za naslov knjige („Tragedija jednog naroda”) i podnaslov „Šta ljude u Srbiji nagone da rade protiv sebe”: „Imao sam na umu da je tragedija to što ne razumemo prirodu i razloge onoga što nam se događa”.

Knjiga počinje Markom Nikezićem, a završava Borislavom Mihajlovićem Mihizom. Između njih dvojice o prilikama u društvu i spoljnoj politici svedoče šezdeset aktivnih učesnika moderne istorije 19. i 20. veka. Nije pisana ni kao naučna istorijska studija, niti je vođeno računa o skrupuloznoj metodologiji. Prvobitni eseji, naknadno dopunjeni i priređeni za knjigu, pisani su za novine, objavljivani su dve i po godine u nedeljnom dodatku dnevnog lista „Danas”.

Jedan od najzanimljivijih solista u ovoj „simfoniji zamrlih glasova” jeste Pera Todorović (1852–1907), proganjani novinar i pisac. Šta je sve preživeo, pošto su ga optužili da je homoseksualac, kako je prošao kroz „stručnu lekarsku ekspertizu” koja je dijagnostikovala da je „g. Pera sve dlake oko tajnog uda obrijao, da mu ne čine smetnje u vršenju ovog kazninoga dela” moglo bi da bude proučeno u posebnoj knjizi o homofobiji u istoriji srpskog društva. Optužnica koju je protiv Pere Todorovića izgovorio pisac Janko Veselinović takođe je rečita: On je „jedna vrlo gadna bolest, ... nazadnjak i u umnom i u moralnom i u seksualnom smislu”.

Dovoljno je pročitati samo nekoliko Todorovićevih izabranih citata pa videti kako ovaj novinar u svojim dnevničkim beleškama, koje naziva „Zrake iz prošlosti“, u stvari daje „zrake iz sadašnjosti” (Dnevnik, Ogledalo – zrake iz prošlosti).

„Beda obezličuje narod, zadržava ga u stanju mase i narod počinje i fizički da opada, i umno i moralno da se zabataljuje, postaje ravnodušan, nemaran, apatičan prema svemu i svačemu i ovo stanje izaziva moralnu zapuštenost, nastaje i politička razuzdanost među svetom koju je teško savlađivati.”

Još je krajem 19. veka ovaj novinar primetio da su stranke najslabije karike u razvoju Srbije. Pozicije u državi zauzimaju se isključivo preko stranaka na vlasti. Todorović dodaje da stranke „gaje hajduke za likvidaciju političkih protivnika”.

Potpuno nepoznat glas dolazi i iz insajderskih dnevničkih beležaka profesora Nikole Krstića (umro 1902) koji je četiri decenije kao nameštenik kneza Mihaila i kao profesor na Velikoj školi zapažao kako nam mnogo nevolja donosi „nerazumevanje međunarodnih odnosa, šegačenje sa velikim i snažnim zemljama, odsustvo dobre diplomatije...”. Ne znamo da razgovaramo sa moćnima i ponašamo se kao da smo sa njima na ravnoj nozi, konstatuje ovaj doktor prava za koga autor kaže da je bio neobičan Srbin „odan legalizmu”. Svako njegovo insistiranje na poštovanju principa i poštovanju zakona (devet godina je bio predsednik Kasacionog suda 1875–1994) izazivalo je podozrenje pa je optuživan da je prikriveno pristrasan prema suprotstavljenoj strani.

Zvanična istorija sasvim sigurno nije uzela u obzir, niti je imala prilike da se osvrne na dnevničke beleške diplomate i pisca Branka Lazarevića(od 1883. do 1963). Između dva rata Lazarević je bio u eliti jugoslovenske diplomatije sa Ivom Andrićem, Jovanom Dučićem Milanom Rakićem ... Službovao je u Vašingtonu, Čikagu, Berlinu, Varšavi, Ankari, Beču.

Komunisti ga posle rata uklanjaju sa javne scene, a svoje dnevnike, solilokvije, eseje i političke rasprave Lazarević piše u nametnutoj izolaciji, sve dok nije dopao zatvora u kome je proveo tri godine. Izgubljena ostavština Branka Lazarevića slučajno je nađena 2004. godine u Herceg Novom.

Zahvaljujući brzoj reakciji akademika Predraga Palavestre, SANU je otkupila ove rukopise za koje se smatralo da su zauvek izgubljeni. „Dnevnik jednog nikoga“ koji je Branko Lazarević vodio od 1942. do 1947. objavljen je 60 godina kasnije, tek 2007. godine. Ali Lazarević i njegova dela ostali su nepročitani i marginalizovani, mada se na tih hiljadu dve stotine stranica „Dnevnika jednog nikoga“ mogu naći mnoge činjenice i viđenja koji protivureče zvaničnoj verziji istorije. Sigurno je bilo još mnogo značajnih pojedinaca koji su, poput Lazarevića, osećali da su njihov život poništili okupacija, rat, a potom i oslobođenje. Lazarevićev nihilizam ogleda se u mnogim opisima situacija koje beleži u svom dnevniku. Slika Beograda za vreme okupacije: „Grajalo se, vikalo, svađalo, licitiralo, politiziralo džandrljalo, lagalo, lajalo... Sem straha od neprijatelja i njegove kazne, nema nikakvog straha koji bi držao čoveka da bude koliko toliko pristojan”.

Slike oslobođenja: gore od pljački, Lazarevića streljaju „strašne oči partizanki”. „To su oči koje nikad nisu okrenute ka unutra, one uvek gledaju šta ima kod drugih... Oči su im mrgodne, teške, zlobne, pune mržnje”, dodaje Lazarević. Žali se i na naš list „Politiku”. Kaže da ona stalno laže, pa je i sam naslov na prvoj strani laž: „Duboka privrženost naroda narodnoj demokratiji i narodnoj vlasti”.

Đorgović međutim analizira i živote poznatih ličnosti, o čijim je biografijama zvanična istorija već donela svoj sud: Postavlja pitanje da li su se istoričari ogrešili o Aleksandra Rankovića, iznosi niz svedočenja o Borislavu Mihajloviću Mihizu koji ga prikazuju u novom drugačijem svetlu. Posebno su zanimljive esejističke trilogije, poput one u kojoj autor nalazi suštinske sličnosti između Branka Ćopića, Džeroma Selindžera i Ivana Gorana Kovačića, tri različita pisca iz različitih krajeva. Sva trojica su na smrt ranjeni Drugim svetskim ratom, sva trojica su bili opsesivno u svojim delima fiksirani za mladost ili na ono „što ratovi najviše vole da troše”.

Ima ipak nade da će se istoričari ozbiljnije pozabaviti bar nekim od ovih ličnosti čiji su memoari poslužili autoru da u njima vidi putokaze za sadašnjost. Selindžer je i danas najčitaniji pisac dvadesetog veka, Ćopić nije izbačen iz obavezne lektire u našim osnovnim školama, a Pera Todorović, jedan od začetnika modernog novinarstva u Srbiji, ovih dana dobiće novinarsku kuću u svom rodnom selu Vodicama. Hoće li to biti prvi znaci da se naša istoriografija oslobađa zvanične verzije i sprema da oslušne ovu simfoniju zamrlih glasova o kojoj piše Đorgović.