Omama zabave i afera

Često se danas u kritici stanja u štampanim medijima upotrebljava termin „žuta štampa“. Malo ko pominje kako je taj termin nastao. Njegova pojava se dovodi u vezu s medijskim delovanjem mađarskog emigranta Džozefa Pulicera. Među mnogobrojnim beskućnicima koji su se prijavili tokom američkog građanskog rata u redove severnjačke vojske bio je i Džozef Pulicer. Posle rata nastanjuje se u Sent Luisu u državi Misuri. Osniva list „Vorld“ za koji kaže: „Ovaj list je ne samo jeftin već i prosvećuje! Ne samo da prosvećuje već i širi vidike, ne samo da širi vidike već je i demokratski i posvećen težnjama naroda“.

Za tri godine tiraž lista nadmašuje 100.000 primeraka! Pulicer prvi uvodi poznate novinarske maksime: ko, šta, zašto, gde, kada, kako i to postaje Biblija savremenog novinarstva. Skandali, izmišljene ljudske priče, senzacije postaju fokus Pulicerovog interesovanja.

To su novine koje se ne zadovoljavaju da beleže vesti. Oni prave vesti! To je ideja vodilja „žute štampe“. Pulicer u svoje novine uvodi i jednu novinu: komične ilustrovane priče, odnosno stripove. Reč je o narodnom žanru koji sintetizuje dve velike tekovine masovne štampe: ilustraciju, kao direktno sredstvo masovne komunikacije s polupismenim čitalaštvom, i roman u nastavcima, s karakterističnim elementima (pustolovine, ljubav, junaštvo) i snažnim tonovima popularne književnosti. Među ilustratorima ističe se Ričard Autkolt, tvorac lika iz stripa Jelou Kida, deteta na čijoj se žutoj odeći nalaze napisane reči teksta. To je neka vrsta začetka savremenog stripa i to je i prvi novinski strip u boji.

Za razliku od feljtona, priče o Jelou Kidu odvijaju se gotovo uvek u svakodnevnoj atmosferi doma jedne malograđanske porodice. Za čitaoce dnevnog lista to je još jedan moćan činilac poistovećivanja i prepoznavanja. Jelou Kid postaje toliko popularan da se po ovom strip junaku senzacionalističko i popularno novinarstvo često određuje kao – „žuta štampa“ .

Danas, u našem okruženju, doživljavamo procvat medija koji svoju tematiku prilagođavaju ukusu najšireg kruga čitalaca i gledalaca. Pomažući medije koji promovišu ovu vrstu „novinarstva“, vlast planski usmerava svest čitalačke publike u omamu zabave, površnih sadržaja, ljubavnih i porodičnih afera, odvajajući je od ozbiljne misli o suštinskim problemima države i vremena u kome živimo. Život se predstavlja kao komična priča sa srećnim krajem gde se uspeh postiže preko noći bez mnogo napora i rada.

Idol i uzor mladima postaju folk pevači i rijaliti zvezde koje se hvale svojim skupim automobilima, raskošno nameštenim stanovima i kućama u ekskluzivnim delovima grada.

Sve se to prenosi na naslovne strane štampe i postaje udarna vest na lokalnim, a često i na državnim televizijama.

Izmišljaju se nepostojeći državni udari, pretnje i zavere svetskih moćnika. Od pasivnog posmatrača mediji postaju aktivni učesnik društvenih zbivanja, kreatori intriga, zavera i afera. Unapred se osuđuju pojedinci dok sudski procesi nisu ni pokrenuti.

(Foto:grafije političara, sportista, starleta prekrivaju naslovne strane novina. Naš izum su, pored fotosa, i veoma inventivni i poetski naslovi: „Lopuža“, „Kurva“, „Dembel“, „Prevarant“, „Plaćenik“, „Izdajnik“, „Peder“...

Mediji stvaraju iluziju, pre svega kod dece, da vam jedna pojava na televiziji, jedna otpevana pesma pred muzički neukim žirijem garantuje srećnu i bezbrižnu budućnost. Deca nastupaju u kasnim večernjim satima na televiziji, našminkana, nafrizirana kao njihovi pevački idoli, neprimereno svojim godinama i uzrastu.

Nedavno sam putovao avionom od Pariza do Beograda. Istim avionom putovala je i jedna mlada žena sa svojom ćerkom od pet-šest godina. Devojčica je bila našminkana, lakiranih noktiju, napirlitane frizure. Prilično neukusno obučena za svoje godine.

U avionu su veoma glasno razgovarale da ih svi čuju. Dete je očigledno bilo jedna od „TV zvezdica“. Devojčica je glasno komentarisala da se vraćaju, kako je sama rekla, sa „tezge“ u Parizu gde je nastupala uz neku našu popularnu folk pevačicu.

Zatim su ona i majka tokom leta, na zadovoljstvo većeg dela putnika, vežbale pesmu za narednu emisiju. Teško je reći šta je bilo tužnije: majka ili dete. Ili svi mi, putnici, koji smo u tome učestvovali...

Razmišljam: šta će biti sa ovim detetom kada prođe kratkotrajna TV slava? Kako će se vratiti bez posledica u normalan život, redovnu školu, učenju i druženju sa svojim vršnjacima... Ili će i ona završiti na naslovnim stranama naše „žute štampe“.

Profesor Fakulteta dramskih umetnosti