Priznanje pesničkom putopisu

Brankovina – Značaj nagrade koju imam čast da primim vidim pre svega u tome što ona obnavlja naše sećanje na jedan nekada lep i moćan, a u novije vreme prilično zanemaren književni žanr, putopis, i u tome što nas u isto vreme podseća na jednu od najzanimljivijih književnih ličnosti našeg 19. veka, na pesnika i putopisca Ljubomira P. Nenadovića.

Ovim rečima je u znamenitoj Brankovini kod Valjeva akademik Ljubomir Simović započeo svoju besedu povodom nagrade „Ljubomir P. Nenadović” za najbolju knjigu putopisa na srpskom jeziku u 2016. godini, za delo „Do Oba i Huangpua”. Nagradu u vidu povelje i novčanog iznosa, koju je pre dve godine ustanovila valjevska Matična biblioteka „Ljubomir Nenadović”, u prisustvu predstavnika Ministarstva kulture, Grada Valjeva i drugih gostiju, laureatu je uručila direktorka te ustanove Violeta Milošević.

U obraćanju prisutnima Simović je podsetio da se za ovu besedu nametnula i jedna možda bizarna lična priča, pošto mu je pre više od trideset godina prijateljev brat u antikvarnici Jugoslovenskog dramskog pozorišta našao, kupio i poklonio četvrtu knjigu celokupnih dela Ljubomira P. Nenadovića. Sticajem okolnosti u toj knjizi su se našla i rukopisanija koja su, moguće je, imala veze sa Simovićevim precima, jer je akademikov deda koji se isto zvao Ljubomir Simović ostavio zabeleške na stranicama tog dela... Aktuelnog laureata je, kako je sam naveo, mnogo više od tih beleški zanimao komplikovani put Nenadovićeve knjige od biblioteke Kraljevske srpske osnovne škole u Čajetini, preko skrivanja u košari braće Simović, kroz ko zna koje sudnice i sudske arhive, do antikvarnice i njegove kuće u kojoj je dobila status ikone...

– Smem li da kažem da verujem da ceo ovaj komplikovani put ove knjige nije bio slučajan? – upitao je akademik Simović. I dodao da je prva knjiga Ljube Nenadovića koja mu je došla u ruke bila „Pisma iz Italije”, što se desilo u doba kada se kao đak bavio skupljanjem mapa. Čitanje mapa dopunjavao je čitanjem putopisa. Simović je citirao čuvenog Jovana Skerlića koji je ocenio da bi pojedini odlomci iz Nenadovićevih putopisa „mogli sa dovoljno časti stajati i u većim i razvijenijim književnostima no što je srpska”.

Nagrađeno Simovićevo delo „Do Oba i Huangpua”, umnogome netipična putopisna knjiga, obuhvata dva putopisa: „Ruske crkve i reke” koji je napisan 1982. i „Kina: čitanje spaljenih knjiga” iz 2006. godine.

– Kao i svaki uzoran tekst te drevne književne vrste, ovaj putopis nije tek običan izveštaj sa putovanja u bliže ili dalje zemaljske predele – ocenio je prof. dr Mihajlo Pantić, predsednik žirija za dodelu nagrade. – Kada se, upravo kao u knjizi „Do Oba i Huangpua”, sjedine putnik i pesnik, dobijamo jedan ekspresivni putopisni amalgam koji je ujedno i dnevnik, i esej, i lirska proza, i kritički komentar, i dijalog sa svetom književnosti, drugim pesnicima i drugim tradicijama, pa najzad i jedan tipičan katalog, upravo simovićevski prirodoslovar – dodao je Pantić. On je naveo da srpska književnost i kultura u velikoj meri grade svoj kontinuitet na prinosima pesnika koji su bili i putopisci, među kojima su bili Njegoš, Laza Kostić, Ljubomir P. Nenadović, Jovan Dučić, Rastko Petrović, Miloš Crnjanski, Stevan Raičković.