Kako su Srbi pevali „Marseljezu"

Kada na „Guglu” ili „Vikipediji” ukucate „Žozije” (francuski Jausiers), na srpskom jeziku nećete dobiti nikakav rezultat. Šteta. Mala komuna u Provansi, na samoj granici sa Italijom, pre jednog veka bila je dom za oko 500 srpskih mladića. Kako su ga Francuzi nazvali, Đački, odnosno Univerzitetski bataljon, bio je sačinjen od mobilisanih, suviše mladih vojnika, koji su prešli Albaniju, ali nisu mogli odmah da učestvuju u ratu. Alpska francuska varošica Žozije, gde i danas živi tek malo više od hiljadu ljudi – ali svaki od 20 zaselaka ima svoju pekaru, fontanu i crkvu – primila je srpsku decu kao svoju. I vratila ih majci Srbiji žive, zdrave i uhranjene. Milošević, Marković, Jevremović, Stevanović, Obrenović... za Žozije to nisu strana prezimena.

Sećanje na Đački bataljon, srpsku decu – a već vojnike – izbeglu pred užarenim gvožđem austrijskih i nemačkih topova, koja su spas našla kod francuske braće, i danas u Žozijeu brižno čuvaju od zaborava. Za to su najzaslužniji volonteri, poput onih okupljenih u udruženju „Mantendrena” iz ovog mesta koji, pod motom „mi ćemo održavati nasleđe i istorijsko sećanje”, decenijama priređuju izložbe i podsećaju odakle Srbi u Žozijeu?

Tako je bilo i ovog leta. Na svečanosti u Žozijeu, srpski ambasador Rajko Ristić i gradonačelnik Žozijea Lusijen Žili svečano su otkrili obnovljenu tablu iz 1968. godine, koja svedoči o danima kada su Srbi i Francuzi koračali zajedno pod zastavom slobode. Među učesnicima svečanosti, neizostavno se našao i jedan od najpoznatijih Srba u Francuskoj, 79-godišnji Petar Petrović Pepi, koji uvek nosi srpski barjak i čuturicu rakije – kojoj nisu odoleli ni Fransoa Miteran, Žak Širak, Nikola Sarkozi, ali ni sadašnji šef države Fransoa Oland...

– Najpre je došlo oko 300 srpskih dečaka, a ubrzo se u malenom planinskom Žozijeu našlo njih oko 500, uzrasta od 16 do 18 godina. To su bila deca koja su poslata u Francusku na obuku u vojnu školu, a zatim su vraćena na front. Neki i u činu kapetana – kaže za „Politiku” Pepi Petrović.

Meštani Žozijea priredili su ovog juna divan prijem za srpsku delegaciju, koja je prethodni put dolazila pre skoro pola veka, 1968. godine. Ambasador Ristić u društvu francuskih državnih funkcionera koji su specijalno došli iz Pariza i Marselja zajedno su posetili muzej, crkvu i druge znamenitosti Žozijea. Zatim je gradonačelnik Žili priredio svečani ručak u opštini, otkriva Petrović, nosilac srpske zastave na svim državnim i vojnim svečanostima u Francuskoj.

Beleške o događajima u Žozijeu pre više od sto godina prikupio je i pročitao 11. juna u Žozijeu Fransis Dunan iz udruženja „Mantendrena”, a do nas su došla zahvaljujući gospođi Dragani Pajović iz Pariza, koja ih je sačuvala i prevela. Kako je pisao Dunan, Srbi koji su se hrabro borili, ipak su 1915. morali da popuste pred austrijskom superiornošću i mnogo mladih se povlačilo zajedno sa vojskom.

Tako je veliki broj srpske dece koja zbog neiskustva nisu mogla da učestvuju u borbama dospeo pod brigu Francuza i drugih saveznika. „Nakon marša kroz Srbiju morali su da pređu i Albaniju. Srpski konzulat u Solunu prihvatio je 500 mladih koji su zatim povereni Francuskoj”, rekao je Dunan. Brodom „Sveta Ana”, po uzburkanom moru, konačno su stigli u Marselj. Vraćena im je vera u život, i oko trideset njih prebačeno je u prvoj grupi u pravcu kantonalnog sedišta Barceloneta, gde su stigli u večernjim satima 30. decembra 1915. godine, a zatim smešteni u staru školu.

„Za francuske đake ove škole, 26. marta 1916. održana je konferencija, kako bi upoznali istoriju Srbije i saznali o ratu i patnji naših saveznika Srba. Mladi Srbi se prilagođavaju i uče francuski jezik, ali ne propuštaju da 27. januara slave praznik Svetog Save“, istakao je francuski povesničar.

Da poseti buduće mlade oficire dolazio je i prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, koji je jedno vreme živeo u Žozijeu, na prvom spratu vile „Žom”. Već u aprilu 1916. odlučeno je da se otvori centar u Žozijeu za srpske studente starije od 18 godina iz cele Francuske. Omogućena im je obuka pre povratka u srpsku vojsku, uz nastavak učenja. Tako Žozije postaje najvažniji centar naših iseljenika u Francuskoj, a nastavu su držali srpski oficiri i francuski nastavnici.

„Za Vidovdan studenti su zahvalili građanima Žozijea, koji su se divili lepoti i borbenom duhu naših mladih saveznika. Srpski mladići marširali su i pevali ’Marseljezu’. Recitovali su pesme iz rata, izvodili folklorne igre iz otadžbine uz odličan orkestar violine i frule. Izvodeći himnu Srbije, pokazali su da imaju odlične horske pevače. Održavali su dobre veze i odnose sa stanovnicima Žozijea i većina ovdašnjih stanovnika i danas dobro zna za prezimena Milošević, Marković, Jevremović, Stevanović, Obrenović. Ako su ova imena i dalje prisutna, to je zato što je sećanje na njih ostalo zapisano u kolektivnom pamćenju stanovnika Žozijea”, piše Dunan, čija je majka bila svedok ovih događaja.

Srpska škola u Žozijeu zatvorena je u decembru 1917. godine. Studenti i instruktori napustili su ovu alpsku dolinu i priključili se svojim jedinicama na Krfu, Bizerti i drugim mestima. „I dalje su veoma prisutni u našem sećanju. U prošlosti je Francuska uvek pomagala srpski narod kada je patio, a Žozije i dolina Ubaja posebno mogu biti ponosni za svoj mali doprinos. Neki od tih ljudi navraćali su i kasnije u Žozije, a jedna delegacija je 24. aprila 1968. postavila spomen-ploču u kasarni”, rekao je Dunan.

Mladi oficiri vratili su se u Francusku na dan godišnjice pobede, 11. novembra 1919, kada su srpske i francuske trupe bratski marširale Jelisejskim poljima. Između dve poslednje posete prošlo je pola veka – sve dok barjaktar Pepi i ambasador Ristić nisu odlučili da ponovo zbliže Francuze i Srbe. Preko dobrih ljudi iz Žozijea.