Radulović nasuprot Putinu

Nedavno je „Politika” prenela izvode iz intervjua ruskog predsednika Putina američkom „Blumbergu” u kome je on spočitavao Zapadu dvostruke standarde kad su u pitanju slučajevi proglašenja nezavisnosti Kosova i odvajanja Krima od Ukrajine i prisajedinjenja Rusiji.

Putin je rekao da se u slučaju Krima, gde je održan referendum i gde se većini stanovnika Rusa „volja naroda (na Zapadu) ne priznaje”, dok se na kosovskom primeru koristi „volja naroda” kao dovoljan argument za priznanje secesije.

Putin je zapravo poručio američkoj i svetskoj javnosti, a to svakako nije prvi put, da je sa „Kosovom” stvoren presedan po kome se olakšava secesija, što je i Rusija koristila u slučaju „Krim”.

Pritom je sada, a i ranije, govorio o razlikama između ta dva slučaja – na Krimu je bez rata održan legalan i legitiman referendum po zakonima Ukrajine i od strane državnih tela koja su i za Kijev bila legitimna. Na Kosovu smo imali nelegalnu vojnu intervenciju NATO-a kojom je Kosovo zaposednuto i odvojeno od Srbije, a kasnije i etničko čišćenje Srba.

Na tu i takvu Putinovu izjavu o poređenju Krima i Kosova reagovao je Saša Radulović, predsednik Dosta je bilo („Politika”, 14. septembar). Zanimljivo je da gospodin Radulović u svom političkom nastupu nekako izbegava da se odredi o političkim pitanjima (EU, nezavisnost Kosova, članstvo u NATO-u i sl.) koja i pozicioniraju političare na domaćoj političkoj sceni.

Ovo je retka prilika da ipak čujemo nešto što bismo mogli nazvati političkim stavovima Saše Radulovića.

Glavna misao vodilja pomenutog teksta o Putinu jeste da on svojim stavom o priznavanju argumenta „volje naroda” u slučaju Kosova i nepriznavanju u slučaju Krima zapravo šalje poruku da bi „trgovao” s priznanjem Kosova u zamenu za priznanje Krima.

Ta mogućnost naravno u odnosima velikih sila nikad nije van stola, ali je u ovom momentu preuranjeno o tome govoriti.

Zašto na vodenicu „političke igre” koju igraju velike sile vuče svoju argumentaciju Radulović? Očigledno da bi „ohladio” domaće rusofile ili one koji su poštovaoci Putina zbog dosadašnje podrške Rusije Srbiji oko Kosova (ali i oko „Srebrenice”). Kao da im poručuje: „Eto, taj vaš Putin, u koga se uzdate, spreman je da zarad priznanja Krima prizna Kosovo”.

Takva priča deluje naručeno s ciljem da se napravi „dekonstrukcija mita” o Putinu – prijatelju Rusije, a pri tome nema ni reči o „dekonstrukciji drugog mita” – o tome da su nam na Zapadu „prijatelji”.

Kako ne spadam ni među iracionalne amerikanofile, a ni među romatičarske rusofile, pokušaću ovde da racionalno pristupim temi odnosa Rusije prema secesiji Kosova. Teško je bilo očekivati da će slaba jeljcinovska Rusija rizikovati treći svetski rat da bi 1999. spasavala Srbiju.

Kasnije je Srbija vrlo kasno „pozvala” Rusiju u pomoć u vreme pregovora o Ahtisarijevom planu. Rusija je prihvatila poziv i podržala našu poziciju u UN. Zbog toga su Amerikanci izvršili pritisak na dvojac Tadić–Jeremić da se odustane od srpske rezolucije u UN o Kosovu, a da se kasnije slučaj „Kosovo” prebaci u EU.

Time je put pregovora trasiran, a Rusija, uz asistenciju Srbije, istisnuta iz procesa. Logičan i „prirodan” nastavak tog procesa su „Borkovi papiri” i Briselski sporazum. Srpski rečeno – Rusi su nas podržavali onoliko koliko smo mi to tražili ili smeli da tražimo.

Raduloviću očigledno smeta visok rejting Rusije i Putina u srpskom javnom mnjenju (smetaju mu i mediji koji šire „rusofiliju“), pa je ovu njegovu iznenadnu i retku reakciju sačinio s ciljem da se nivo nadanja u Rusiju smanji.

Složio bih se sa stavom da se deo javnosti možda i previše nada u podršku Rusije, ali isto tako je iracionalna i nada da će nama EU rešiti sve probleme ako postanemo članica.

No, očigledno je da oni „zapadnjaci” koji govore da je nerealna ili preterana nada u Rusiju ni reč neće izustiti o još iracionalnijim nadanjima u odnosu na EU ili SAD (važi i obrnuto za romatičarske rusofile). Jedini izlaz iz ovakvih infantilnih očekivanja jeste sazrevanje kroz okretanje samom sebi i svojim snagama.

Ako Srbija smogne snage da se ujedini u naporu da se razvije i ojača, ona će imati „prijatelje” (sa i bez navodnika) i na istoku i na zapadu. U suprotnom neće biti nikom potrebna ni zanimljiva.

Politički analitičar