Kako oživeti PKB i vratiti mu dušu

Raspodela upravljačkih prava između grada Beograda i države nad PKB-om budi veliku nadu u pogledu opstanka i budućnosti nekada najvećeg poljoprivrednog kombinata i „bele kuće evropske poljoprivrede”, kako su ga nazivali u poslovnim krugovima na Zapadu devedesetih godina.

Sticajem okolnosti, PKB nije „privatizovan” po prethodnom modelu kada su na prodaju ponuđeni imovina i sredstva, čime bi se gasila njegova poljoprivredna delatnost i prestala potreba za radnicima. Ostala bi firma PKB sa delom poljoprivrednog zemljišta u građevinskom području.

Ne manje važno jeste i „oslobođenje” PKB-a od uprave grada Beograda, koji se, kako se čulo tokom procesa vraćanja upravljanja republici, borio da „sačuva PKB kao fabriku jeftine i zdrave hrane” i u tom kontekstu pokazano je nezadovoljstvo što se „javna imovina velike vrednosti koja pripada gradu Beogradu prenosi republici”.

Zašto je takav pristup grada mogao da bude presudan za dalju sudbinu PKB-a i šta su moguće pouke?

Strategija razvoja grada od 2010. godine, prema kojoj „PKB treba da bude državno preuzeće pod upravom Beograda sa zadatkom da proizvodi meso, mleko, povrće za potrebe Beograda” u najmanju ruku je bila pogrešno izabrana perspektiva. Navedeni cilj je, naime, napisan decembra 1945, kada je Vlada Srbije donela odluku o formiranju Poljoprivrednog dobra „Pančevački rit”, na čijim terenima se razvio PKB, pa proizilazi da je razvojna šansa „vraćanje na početak”, u godinu osnivanja. I to firme na bazi čijeg znanja i iskustva je samo od transfera tehnologije u svojim uspešnim godinama ostvareno na inostranom tržištu oko milijardu dolara (PKB Agroinženjering).

Proizvodni cilj da se „sačuva PKB kao fabrika jeftine i zdrave hrane” jeste besmislen napor da se na krupnom posedu sa velikim organskim sastavom kapitala, industrijskim načinom organizacije rada, koji traži modernu tehnologiju i skupe inpute, proizvode jeftini proizvodi. Treba imati u vidu da je PKB na konceptu jeftine hrane u funkciji socijalne politike devedesetih godina izgubio 100 milina maraka radnog kapitala.

Ako se uzme u obzir da se 1945. godine počelo sa 4.787 hektara zemljišta, 479 konja, 51 mazgom, 21 radnim volom, pet magaraca i 430 muznih krava, onda nije teško zaključiti da su tu imovinu, za kojom grad žali, stvarale generacije zaposlenih. Tužno je što su za svoj trud „nagrađeni” uskraćivanjem prava na besplatne akcije. Njima se duguje ispravka te velike nepravde. Osim toga, organi PKB-a su pod upravom grada doneli odluku da se i 5.500 hektara sopstvenog poljoprivrednog zemljišta, stečenog po osnovu kupovine, prenesu u vlasništvo države.

Najava tadašnje uprave Beograda o izgradnji grada na levoj obali Dunava, gde bi se, posle izgradnje mosta Zemun–Borča i saobraćajnice sa pančevačkim putem, oko 4.000 hektara poljoprivrednog zemljišta PKB-a do naselja Greda, Borča, Ovča, Kotež, Krnjača, pretvorilo u građevinsko i „betoniralo”, upravo je jasna namera za gazdovanje PKB-om. Pretvoriti poljoprivredno zemljište u gradsko građevinsko i preseliti pola Srbije u Beograd. Nasuprot nama, u razvijenim zemljama EU insistira se na merama za očuvanje zemljišta i zaštitu od urbanizacije, izuzimanja oranica za druge namene.

Evidentna je opasnost da PKB, ako se ne iskoristi prednost državnog vlasništva i ne sačuva poljoprivredno zemljište kao dobro od opšteg interesa i najznačajniji prirodni resurs, jednostavno nestane sa tržišta.

Današnja proizvodna i poslovna struktura PKB-a nastala je kao posledica tranzicionih i privatizacionih procesa spajanja socijalizma i kapitalizma. U antropološkom smislu, PKB je iz tog procesa izašao kao ljudski trup bez ruku i nogu. Sad ne treba stereotipno nabrajati šta je sve i kako bilo i koje su posledice toga, nego iz dosadašnjeg iskustva, ostvarenih rezultata, propuštenih mogućnosti i trenutne situacije, na nov način aktuelizovati budućnost kombinata.

Moguće opcije: Da ne sledi namere grada Beograda, već da izgradi poslovni koncept i utvrdi elemente strategije kako bi se zaustavila dalja devastacija i raubovanje prirodnih, materijalnih i ljudskih resursa PKB-a.

Rodno mesto PKB-a je Pančevački rit (na slici), jedinstven prostorni ekosistem, ostrvo sa 90 kilometara nasipa, okruženo rekama (Dunav, Tamiš, Karaš). Kroz agroekološke i druge zahteve treba obezbediti zaštitu tog prirodnog resursa kao celine, od kojeg zavisi poljoprivredna ekonomija i uslovi za biosigurnost gajenih životinja.

Upotreba organskih đubriva (stajnjaka) jedan je od uslova za poljoprivredu prilagođenu prirodnim uslovima, pa je stočarsku proizvodnju neophodno održati uz konsolidaciju i modernizaciju uzgojnog koncepta govedarstva PKB-a. Sada preovladava ocena naučnih i stručnih krugova da je ekspanzija mlečnog govedarstva pri kraju. Od izbora uzgojnog cilja i koncepta govedarstva zavisiće izbor i način obezbeđenja preradnih kapaciteta, klanica i mlekara.

PKB treba da ostane u vlasništvu države, da razvija reputaciju velikog i uspešnog preduzeća, sa koncentracijom i specijalizacijom visokovrednih proizvoda, savremenom organizacijom, čiji bi proizvodi i usluge bili konkurentni na otvorenom tržištu i inkorporirani kroz razne forme interesnog povezivanje s lokalnim proizvođačima, zadrugama i dr. Upravljanje osnovnim proizvodnim resursima, zemljištem i infrastrukturom, ne ograničava mogućnost uspostavljanja strateškog partnerstva i dostizanja ciljeva na pojedinim linijama proizvodnje.

PKB je svoj identitet gradio na sinergiji resursa, znanja, sredstava, ljudi. Razvoj ne može nastati preko noći jer promene plodoreda u ratarstvu zahtevaju tri godine, izmena rasnog sastava u stočarstvu i sortimenta u voćarstvu od tri do pet godina.

Vratiti prirodi ono što je od nje uzeto da bi dala još više, osnovni je moto na kojem je počivao i treba da se zasniva dalji razvoj PKB-a.

*Nekadašnji potpredsednik i predsednik PKB