Bolesno drvo na infuziji

Sudeći po onome što smo videli juče u Muzeju grada Beograda, u Resavskoj 40b, jednom od dva prostora u kojem će se od petka 23. septembra odigravati ovogodišnji 56. Oktobarski salon (drugo mesto dešavanja je prostor Kulturnog centra Beograda), posetioci će svakako imati širok dijapazon reakcija.

Emotivni odgovor na radove koji će se pod okriljem teme „Ljubavni zanos” nalaziti na izložbi, a koje smo videli u momentu postavljanja, kod ekipe „Politike” kretao se od ugodne prijatnosti do krajnjeg šoka.

U oba zdanja izlagaće ukupno 67 umetnika. Neki su došli po direktnom pozivu Dejvida Eliota,selektora ove naše najznačajnije manifestacije u domenu vizuelnih umetnosti. A neki putem javnog konkursa, od tog broja 19 je iz Srbije.

Put nas je, prvo, naneo na četiri prostorne instalacije Marijane Vasiljeve, poreklom iz Bugarske, koja živi u Nemačkoj. Šibice velikog formata (tri metra) do pola izgorele, figura osobe koja stojeći u vazduhu s jednom nogom na ivici naslona stolice pokušava da upali sijalicu na zidu, vertikalni niz stolica koje se na neobičan način drže jedna za drugu…

– Kada sam razmišljala o temi misli su mi išle u raznim pravcima – o povezanosti među državama, o unutrašnjoj vatri kojom odišu brojni odnosi, ne samo među ljudima, o sećanjima, o činjenici da su mlade generacije potpuno otvorene za oslobađanje od brojnih stega i tereta prošlosti. Da bi veze među ljudima uspele često moramo da učinimo i neke nemoguće stvari. Otud je balansiranje u komplikovanim situacijama prisutno u mojim radovima – objašnjava Vasiljeva u pauzi ispisivanja teksta na zidu pored jedne od njenih skulptura.  

Dženet Lorens, gošća iz Australije, i po svojoj prirodi i putem rada koji predstavlja, zrači blagošću. Naime, deo velikog bresta, drveta koje je inače širom Evrope ugroženo jer ga napada jedna vrsta agresivnog insekta, postaljeno je u poziciju bolesnika, koji je priključen na infuziju i na kojem se nalaze zavoji, iz kojih izviruju nove biljke, uglavnom trave koje leče.

– Ono što radim uvek je u vezi s tim kako smo mi, kao ljudska bića, u vezi sa prirodom. Ponukana idejom da ljubav traje tek trenutak, a da bol može trajati večno, došla sam do zaključka da ljubav znači i brigu, na kraju i u onom konkretnom smislu, negu o nekom ko je bolestan, a to može biti priroda. Proces zalečenja trebalo bi da nas ispunjava srećom jer onome ko je izlečen to omogućava novi život. Ovo drvo videlo je mnogo istorije, svedok je vremena i zaslužilo je pomoć – razjašnjava nam ova autorka svoj koncept, dok se u pozadini emituje njen video rad na kojem se uočava disanje slično onom koje se može čuti kada je neko na aparatima za održavanje života.   

U jednoj od bočnih prostorija grupa saradnika pomagala je Asako Široki iz Japana da postavi jednu od nekoliko njenih instalacija. Ona nam kaže:

– Podnaslov izložbe posebno me je inspirisao, deo teksta u kojem se pominje reč momenat. On je vrlo bitan u mojim istraživanjima. Jer, u onome što stvaram oseća se snažna tenzija trenutka, on je sublimacija različitih modela putem kojih su povezane moje skulpture, koje uglavnom stoje u prostoru samostalno, podržava ih sopstvena težina. Tako je nekoliko elemenata sastavljeno u jedan, trenutak u kojem se to dešava je vrlo fragilan, nastajanje i nestajanje su maltene spojeni. A tako je to i u ljubavi – iskrena je Široki čiji se radovi sastoje od različitih delova nameštaja koji lebde u prostoru ili su međusobno povezani.

Na kraju, došli smo i do sadržaja koji bi se mogao okarakterisati kao uznemirujući. Naime, u jednoj od prostorija postavljena je sledeća scena: reč je o reminiscenciji na dnevnu sobu, u kojoj se čuje jedna od pesama poznate grupe „Aba”, dok je o lampu koja se u njoj nalazi obešeno telo psa, koji je zadavljen.

Kako nam je odmah na početku razgovora rekao Via Levandovski, umetnik iz Nemačke, reč je o životinji koja je umrla prirodnom smrću, nad kojom nije učinjeno nasilje i koja je za ovu priliku preparirana. Kako dodaje, njegova ideja seže duboko u intiman porodični prostor, u kojem ljubav može poprimiti mračne tendencije.

– Ona se lako pretvori u mržnju ili osvetu. To se često dešava u porodičnim dramama. Scena je, slažem se sa vama, brutalna, ali tako se to dešava u porodicama za koje to niko ne bi rekao dok se ne otkrije istina. Zamislite, u tom smislu, da vam komšija ubije psa? To je jasan znak mržnje i zadiranja u vašu porodicu – kaže Levandovski, kojeg potom pitamo gde smatra da je granica koja ne sme da se pređe, budući da se nasilje dešava  i nad ljudima, zbog čega bi neko mogao da se zapita da li bi on bio spreman da na isti način u istoj ovoj situaciji obesi i telo čoveka kako bi ukazao na svoju poentu?

– To je dobro pitanje. To ne bih uradio. A ne bih ni mogao, jer postoje zakoni koji uređuju šta se može ili ne sa telima ljudi koji su umrli. Uostalom, u prirodnjačkim muzejima širom sveta imate brojne životinje koje su preparirane i postavljene u različite scene iz njihovog života – zaključuje umetnik.