Doping iz sporta otići neće

Pregledanjem pojedinačnih rezultata skoro završene sezone atletskih takmičenja i mnogih sportskih utakmica, čovek se mora zapitati da li je prirodno i normalno da godinama gledamo jedna te ista lica kako dominiraju i pobeđuju u pojedinim sportskim disciplinama, a pogotovu u onima u kojima su potrebni eksplozivno oslobađanje mišićne snage i izdržljivost.

Odgovor nije lako dati, iako je jasno da glavnu ulogu u tome igraju genetika, tj. od boga dar, zatim novac za pripreme i upotreba hemijskih pojačivača fizičke snage, tj. dopinga.

Ovih dana u štampi se dosta piše o ilegalno otkrivenim („hakovanim”) i neproverenim podacima Svetske antidoping agencije (WADA) iz kojih se vidi ono što svi znamo: mnogi vrhunski sportisti dopinguju se sredstvima koja su za bolesnike lekovi, a za sportiste doping, naročito kad se koriste u mnogostruko većim dozama nego što se praktikuje u terapijske svrhe.

Među tim podacima ima i zlonamernih besmislica, poput one o teniseru Rafaelu Nadalu, koji se „dopinguje betamezonom”, jednim od retkih kortikosteroida neprikladnih za doping (taj lek svakodnevno propisujem protiv astme, artritisa, bola u leđima i čestih povreda zgloba šake i podlaktice).

Svetska antidoping agencija i njen moto – „zaštititi fundamentalna prava atletičara na učestvovanje u sportskim takmičenjima bez dopinga, čime se podstiče zdravlje, fer borba i jednakost atletičara širom sveta” – potiču iz doba amaterizma koje je zauvek nestalo.

O hipokriziji koja iz njega izbija ne treba mnogo govoriti. Jasno je da se u sportskim takmičenjima ogleda neravnopravnost, jer se ne daju svim sportistima jednake mogućnosti za život i za treninge.

Kad se malo bolje pogledaju stvari, postaje jasno da sport u svojoj biti nije fer, pre svega zbog nejednake fizičke konstitucije i genetičkog ustrojstva takmičara.

Istočnoafrički dugoprugaši koji decenijama dominiraju atletskim stazama poseduju najmanje jednu genetičku prednost: njihove noge su tanje od nogu Evropljana i u proseku lakše za 400 grama, što, prevedeno na jednostavniji jezik, znači da se tokom trčanja postiže energetska ušteda od najmanje osam odsto u odnosu na sve ostale, što je u profesionalnom sportu nenadoknadivo.

Danas je svima očigledno da planetarni šampioni, s izuzecima, naravno, u skoro svim sportovima koriste doping. Nikakva tajna nije da su svi pobednici „Tur de Fransa” makar po jedanput bili uhvaćeni s nedozvoljenom hemikalijom u mokraći ili serumu, varajući konkurente, ali i publiku. Publika, međutim, voli heroje i ne interesuje se za kvalitet njihove mokraće. S druge strane, dozvoljeno je da sportista izađe na stazu i da na njoj, ako treba, i umre; važno je da nije bio dopingovan, a za sve ostalo WADA nije zainteresovana.

Danas svi znamo da profesionalni sportisti, bez izuzetka, koriste nutricione dodatke koji nisu zabranjeni. Još na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. petina testiranih atletičara uzimala je po pet različitih dodataka i lekova, a bilo ih je koji su redovno uzimali 26 dodataka (o ovome više u „Clinical Journal of Sport Medicine”, sveska 13, str 33).

Javnu sugestiju o slobodnom dopingu prvi su dali, još 2006, bioetičari Džulijan Sevulesku, sa Oksforda u Engleskoj, i Benet Fodi, sa Univerziteta u Melburnu.

Svaki siguran lek trebalo bi dozvoliti, misle oni, bez obzira na to kako utiče na rezultate takmičenja. Pred svako takmičenje, bez izuzetaka, određivao bi se limit koncentracije primenjenog leka (dopinga), kao i koncentracija eritrocita i svih drugih pokazatelja hemijski pojačanog fizičkog učinka. Oni ističu da bi u sportu bilo bolje bez dopinga, ali zdrav razum nam govori da je doping tu i da više nikad iz sporta neće otići.

Pre ili kasnije, ova ideja će biti prihvaćena. Da li je bolje da se to dogodi što pre? Ukoliko je odgovor negativan, pomirimo se s biološkom i finansijskom neravnopravnošću takmičara.

Profesor univerziteta