Vizuelna mapa emocija

Talenat, inteligencija, stvaralačka disciplina, intuicija i odnegovane emocije/osobena senzibilnost, deo su personalnog habitusa Dragane Ilić (1966). U tom krugu fundirane su estetičke, konceptualne i moralne vrednosti prepoznate u njenom radu još na prvoj samostalnoj izložbi održanoj 1992. godine. Tada, mlada autorska pojava u novoj beogradskoj skulpturi bila je (i ostala) netipična za svoju generaciju, a predstava ljudskog lika sa statusom personalizovanog bića odredila je njen put stvaranja i štit lične harizme. Polazeći od pozitivnog iskustva klasične portretne umetnosti, Dragana Ilić predano ispituje mogućnosti plastične obrade lica/tela u terakoti, majolici ili kamenini. Energija manuelnog i kvalitet ovih materijala referišu na povratak iskonskom – podanost, toplina, ekonomičnost ili mogućnost neposrednog prenošenja poruke – došli su do punog izražaja u njenim skulpturama. I u novim radovima Dragane Ilić u fokusu je čovek i njegova individualistička priroda, a svoje duboko traganje za suštinom bića i njegovog identiteta posvetila je intimnom prostoru sopstvenog okruženja portretišući prijatelje i sebi bliske osobe. Aura prijateljstva i njegove delikatne snage čita se i u naslovu postavke „Vidimo se” ali i prošireni podnaslov „Novi prijatelji”/„4d”/„Životi voljenih” još neposrednije pojašnjava uslovljenost ovog izbora ličnosti. Naime, u seansama portretisanja priroda stvaralačkog čina postaje osetljivija, subjektivnija, jer je reč o dvosmernoj komunikaciji i razmeni unutrašnjih glasova intelektualnih i emocionalnih kao i psihičkih i fizičkih osobenosti individua.

Osvajajući danas autonomno polje izražavanja u materijalima kakvi su glazirana majolika i kamenina, umetnica demonstrira vanrednu lakoću i slobodu oblikovanja i definisanja forme. Mada obuhvata sve elemente lica po prirodnom rasporedu sa karakterističnim detaljima – oči, nos, usta, uši, kosa – Dragana Ilić u svojoj individualizaciji fizionomije insistira na prisutnosti celovitog bića. Na prvi pogled, ove vizuelne konvencije ona je iskoristila u totalu lica – kao sugestivne činioce položaja i karaktera lica u masi glave. Na licu – osnovnom osloncu pri identifikaciji personaliteta – vajarka ispisuje svojevrsnu vizuelnu mapu emocija. Intimni i kamerni karakter ovih skulptura eliminiše priču o društvenom statusu portretisanog i obeležju vremena koje se kroz lik modela može prepoznati. S obzirom da portret u savremenoj skulpturi više sugeriše gledanje nego perfekciju predstave oka, u svojoj galeriji portreta Dragana Ilić izdvaja u svojoj faktografiji lica karakterističnih crta, tako da se pojava lica sve više poklapa sa bićem samog objekta. Ovaj svojevrsni autobiografski dnevnik susreta i razmene snova i ideala afirmiše, kao usamljeni glas na aktuelnoj likovnoj sceni, vitalnost figurativne umetnosti i njenu artificijelnu, humanu i angažovanu koherentnost kojoj se nema šta dodati, niti oduzeti. Profesionalno delujući i kao profesor na Fakultetu likovnih umetnosti, Dragana Ilić, između ostalog, svakako svojim studentima može da pomogne i sopstvenim stvaralačkim hedonizmom.