Grafike ili palačinke

Svratih ovih dana u „Grafički kolektiv” da pogledam izložbu, i pitam: ,,Imate li palačinke?” Gorčina smeha... Odgovoriše: ,,Nadamo se da ih neće biti.”

Iz ovdašnjih situacija, tragamo za analogijama u davnoj prošlosti. Ali nema paralela. Istoričar umetnosti i književnosti Arnold Hauzer u svom delu „Socijalna istorija umetnosti i književnosti” navodi: „Govori se da je oko 1560. g. u Antverpenu bilo tri stotine majstora koji su se bavili slikarstvom i grafičkim umetnostima, dok je u to doba grad imao svega 169 pekara i 78 mesara...” Zašto ovaj podatak valja navesti i danas, ako ne zbog činjenice koju vreme ne može promeniti. Vremenska analogija, naime, ukazuje na to da umetnost posustaje, stomačni apetiti istrajavaju. Za svagda imaju nepromenljive konstante. Svoje zahteve. Te su, i onda kad su stomaci presiti nadvisili umetničke apetite. Tako je i u slučaju navedene „palačinkarnice”. Da li su nam potrebne palačinke? Jesu! I ima palačinkarnica. Pogotovo u centru Beograda, donose nekakav profit. Palačinkarnice donose i osećaj uživanja za stomačnu duplju, poput vremena o kojem A. Hauzer piše. Pogledamo li, na drugoj strani, neku našu „propalu” metropolu ili provinciju: kukulek – „nema od čega da se živi”... „nema posla”... „nema novca”... Ali, eto apsurda – u jednoj „siromašnoj” provinciji sa samo dve unakrsne ulice šetaju najskuplje automobile uz nemilice vaznesene kvadrature mermernih palata. I opet, samo kukulek. Pitajmo ih: koliko imate splavova za noćno uživanje? Kladionica? Kafića? I sve dizajnirano po najvišim evropskim standardima! I svuda trubači, pivijade, kupusijade, slaninijade, roštiljijade. Pečenjare. A koliko je štafelaja i koncertnih klavira? Koliko biblioteka i knjižara?

Eto, takav je sadašnji ram za sliku naše buduće istorije. Na jednoj strani skupoceni ,,roleksi”, ,,poršei”, vile s bazenima. Političko-starletski neraskidivi prepleti. Prepuni rasipnički buđelari. Unaokolo „silikonske” utvare. Na drugoj strani današnjih vremena, u Beogradu: zabravljeni Muzej savremene umetnosti, Narodni muzej. Galerije i muzeji po Srbiji jedva opstaju. Sve od praistorije, preko genijalnih umetnina, sveukupne riznice – smeštene u mrakove depoa, čeka bolja vremena. Videlo dana nisu odavno videli. Zašto onda Muzej savremene umetnosti i Narodni muzej u Beogradu, nakon skidanja stalne postavke Miodraga Protića, ne bi bili preimenovani u „multimedijalnu piceriju”, „performans palačinkarnicu”?

Tako bi po svemu izglednom (nadajmo se da neće), moglo biti sa sudbinom (preimenovane „delatnosti”) uglednog Grafičkog kolektiva koji je najpriznatiji centar savremene srpske (rekao bih i svetske) grafike. Otuda pitanje iz naslova teksta: grafike ili palačinke? Savremena srpska grafika lomi svoju kičmu na iskušenju Grafičkog kolektiva. Uklapa se u rijaliti, takva su vremena.

Ako je već uveliko sprovedena „eutanazija” Muzeja savremene umetnosti i Narodnog muzeja, zašto bi sudbina Grafičkog kolektiva bila drugačija? Mi smo jedina zemlja na svetu koja strane državnike i uglednike ne može da odvede u Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti, a po svemu sudeći, uskoro, ni u Grafički kolektiv. Ko je sledeći? Alternativna verzija je atraktivna Skadarlija sa roštiljskim i svim drugim trubačkim kapacitetima domaćeg kulturno-umetničkog dizajna.

*Član Umetničkog društva LADE, redovni profesor Fakulteta umetnosti u Kosovskoj Mitrovici