Dobrovoljački juriš na ugovor s vojskom

Nekada je trebala veza da se regrut oslobode vojske. Sada se traži mesto više u kasarnama. Kao da se služi u Budvi, usred sezone. I kao da se suncobrani i ležaljke dele džabe.

Sve što sam stariji, kada se setim JNA, to sam skloniji da zatražim da se dekretom uspostavi obaveza da dečaci koji su tek počeli da se briju, osete šta znači jutarnja fiskultura i ribanje podnih pločica četkicom za zube.

Čudo jedno šta vojnička nostalgija može da učini. Muškarce iz regiona ništa tako ne zbližava kao razgovor o Vojsci, što obavezno izluđuje njihove žene. Ove mlađe povezuje to, na kojim su  frontovima pucali jedni na druge.

Nas starije, povezuju uspomene na sveže okrečene kasarne, „guštere” koji skupljaju lišće i prepune spavaonice, sa krevetima na sprat. Povezuju nas sećanja kako smo zajedno ustajali uz zvuke trube i salutirali zastavi koja je, posle kapitulacije, skončala u podrumima ili muzejima.

Pre toga, morali smo da namestimo krevet, što je bila užasna stvar za divizije edipovaca, maminih sinova koji nisu umeli ni osigurač da promene.

Otuda je njihovo prevaspitavanje bilo tako dragoceno. Od lenčuga, spavalica i blejača po kafićima, trebalo nas je, tokom obuke, pretvoriti u bića koji umeju da rasklope pušku. Sa pranjem čarapa, već je išlo nešto teže!  

Sada momci vrše desant na mesta rezevisana za dobrovoljce. Navalili kao Nemci na Ljubin grob. Šta ih to vuče u polunapuštene kasarne sa starim topovima kao eksponatima? Da li su i oni slušali vojničke priče koje su po verodostojnosti jednake lovačkim, ili ih nešto drugo privlači kasarnama i uniformama? Goni li ih to oskudacija?

Dobrovoljci za sada služe tri meseca pod oružjem, a očekuje se da uskoro služe šest. U Vojsci veruju da će plate biti značajno veće nego što je današnjih deset i po hiljada dinara. Uz vojnički krevet i hranu.

Imaju, dakle, za napolitanke i paklo cigareta dnevno. Šta bi dobrovoljci još hteli? Nije, momci, Vojska Srbije neko javno preduzeće! To je firma iz koje se, ako nastane „stani-pani i pali”, izlazi sa nogama napred.

A kada je tako, u to se ne ulaže kapital, već se propoveda o patriotizmu i slavi. Kome je do novca, neka se učlani u neku stranku, pa nek ode da služi u EPS-u i osmatra neprijatelja sa vrha bandere.

Biće ipak da je najveći motiv dobrovoljnog služenja, mogućnost da se vojnik naročito istakne na Pasuljanskim livadama ili na nekom drugom poligonu i unapredi od dobrovoljca u – vojnika po ugovoru!

Tada mu sleduje socijalno, zdravstveno i redovna plata - od 31.000 dinara. Za mlade momke u Srbiji je to danas pravo bogatstvo. Kako se opet čuju ratnički bubnjevi u regionu, posla će biti, a to znači da je i radno mesto zagarantovano i da neće biti sistematizacije. Odnosno, rezanja troškova u javnom sektoru! 

Mi smo u JNA dobijali neku sitninu. Zato što je služenje vojnog roka bilo obavezno. Ko je nije hteo u Vojsku, sticao je status seka-perse. Odlazak u JNA je predstavljao inicijaciju dečaka u muškarce i zato se u armiju marširalo uz veliko slavlje i lude pijanke.

To se nazivalo – ispraćaj! U provinciji je to bilo spektakularno, jer je za srpskog domaćina značilo da njegov naslednik, odlaskom na prvi jutarnji autobus, u neku od republika ili pokrajina, postaje legitimni naslednik imanja i garant opstanka porodice, jer time stiče sertifikat za ženidbu. Jer ko nije za Vojsku, nije ni za borbu protiv bele kuge.  

Zato se nije žalilo za piće, pečenje i pevaljke. Neke od tih šatorskih svetkovina po selendrama, gde su ispraćaje pravili moji drugari, pamtim i danas. Naročito jedan u okolini Uba, kada smo svi pred jutro, omamljeni pivom, radili sklekove na lokalnom putu.

Kada danas gledam dečake koji, umesto ispraćaja, slave punoletstvo kao dan svečanog prijema u svet muškaraca i kada posmatram roze balone u dekorisanim, sterilnim halama za slavlja, gde nema brkatih očeva koji pucaju u vazduh dok familija zaleže pod stolove, osetim predvojničku tugu.

Ispraćaji u Beogradu su bile lude žurke, posle kojih je čitava ekipa odlazila na stanicu i utovarivala regruta pijanog kao letva u voz ili autobus. Do kasarne, regrut je bio trezan, bled kao krpa i sluđen jer je znao da ga čeka susret sa surovim desetarima, ambicioznim poručnicima i krevetima koje neće nameštati mama, u doba kada pošten svet hrče.

Taj kičasti militari svet, u kojem su osamdesetih na zvučnicima vladala dvojica Halida - Muslimović i Bešlić - naša deca ne poznaju. Danas i sama pomisao da pokloniš godinu dana života svojoj zemlji zbog marševa, bojevog gađanja, bacanja bombe, gledanja drugog dnevnika, jutarnjeg informisanja, izgleda kranje glupo.

Naročito za one momke koji su pravili ispraćaje u ratnim godinama, postajući pokretne mete na poligonima nekadašnje JNA i zajedničke zemlje.

Tada se od Vojske bežalo kao od kuge, jer oni koji su ratovali, osećali su se izdanim. Mnogi su postali kandidati za Hag. Oni koji su imali više sreće, bili su kandidati za VMA.

Posle 5. oktobra, aktivirana je odredba o prigovoru savesti, pa su takve vojničine priželjkivale zvečke umesto automata, a da im ratni raspored bude u vrtiću.

Vojska je sada profesionalizovana. To je logična posledica prodora tržišta u vojne nauke i patriotizam. Naime, kapital se ne ulaže u sektore sa malom profitnom stopom. A rekoh već, slava i odanost otadžbini se vrednuju sa oko 250 evra mesečno. Izgleda, međutim, da i to postaje pravo bogatstvo, jer dečaci hrle u kasarne.

Moguća je i druga teorija. Od kada su čuli da će ministri tokom mandata spavati i u kasarnama, klinci su valjda sabrali dva i dva i shvatili da je nemoguće da ministar koji noći u kasarni, posle mesec dana, izađe sa deset i po hiljada dinara.

Možda deca hoće da dobrovoljno postanu ministri?