Avganistanska kugla za proricanje

Za položaj izbeglica prošlonedeljni samit Ujedinjenih nacija, na kojem je trebalo da budu usaglašene konkretne mere o tome kako im pomoći, manje je značajan od hapšenja Ahmada Kana Rahamija, Avganistanca po rodu i naturalizovanog Amerikanca, za koga se sumnja da je podmetnuo nekoliko bombi u Njujorku i Nju Džersiju.

Skup UN je bio jedan od onih koji slavno propadnu i pre nego što su otvoreni. Ideja je bila da se na njemu razvijene države obavežu da svake godine prime po deset procenata izbeglica, kojih je u svetu, prema UNHCR-u, 21 milion. Ali, bogatiji deo planete složio se samo da dogovor o tome odloži za dve godine.

Za razliku od samita UN, kojima su podbačaji hronični, paranoja i ksenofobija nikad ne propadaju, ni u razdobljima koja im daju manje povoda i izgovora. Razotkrivanje Avganistanca kao teroriste koji je bombama ciljao nevine u novoj domovini može samo još ponekoga ubediti kako strahovita opasnost preti od doseljavanja muslimana. U njima nezanemarljiv broj Zapadnjaka ionako vidi rođene džihadiste, odnosno one koji to ili jesu ili će svakog časa postati: bombu koja nije nužno već podešena da eksplodira, ali je naprava koja ne služi ničemu sem detonaciji i pritom je defektno načinjena, te je samo pitanje vremena kada će se, čim je ispustimo iz čvrstog stiska, spontano aktivirati i sve oko sebe dići u vazduh.

Ni vest od dan ranije, prethodne nedelje, za izbeglice nije dobra. Partija Angele Merkel nastavila je da prolazi traljavo na regionalnim izborima i sa sve više pokrića procenjuje se kako nemačkoj kancelarki i oličenju politike gostoprimstva prema migrantima slabe šanse da ostane na vlasti posle parlamentarnih izbora. Malo pre poslednjih izbora u Nemačkoj održan je još jedan samit, na kojem učesnice, države Evropske unije, nisu rekle ništa povoljno po izbeglice. Države Višegradske grupe opet su minirale ideju nacionalnih kvota po kojima bi zemlje Unije među sobom podelile migrante i rasteretile one koje su ih dosad najviše primile.

I po izbeglice i po Zapad je loše to što samit UN početkom nedelje nije imao ništa pametno i konkretno da kaže ni o Siriji. Prethodni dogovor, onaj između SAD i Rusije, o primirju u zemlji koja se posmatra kao epicentar migrantske krize, nije uspeo, pa nije bilo o čemu ozbiljno da se razgovara.

Amerikanci i Rusi nisu umeli ili nisu želeli da se sporazumeju ni oko onoga što im je, barem deklarativno, neposredni zajednički interes: primirje i zajednička borba protiv džihadista u Siriji. Ono što je presudno po dugoročni mir u toj zemlji, namirivanje interesa brojnih unutrašnjih i spoljnih aktera sirijske krize tako da niko ne ostane zakinut i ispunjen resantimanom koji će ga ponukati na još jedan rat, Vašington i Moskva nisu ni načeli, niti pokazali da imaju ideju kako da to reše. Bez takve ideje kao perspektive radi koje bi se prihvatila privremena uzdržanost, pitanje je mogu li držati svoje štićenike pod kontrolom čak i onoliko koliko je nužno za iole čvršće primirje, a kamoli dugotrajnije.

I kad bi se u tome uspelo, ne bi bili rešeni problemi Evrope s izbeglicama, od kojih sada ona praktično prima jedino sirijske. Za sudbinu Sirije, naime, znakovita je rodna zemlja bombaša iz Njujorka i Nju Džersija, koja je već odavno, iz vremena koje uveliko prethodi migrantskoj krizi, u vrhu po broju stanovnika koji iz nje beže – Avganistan.

Ilustracija Dragan Stojanović

Sličnosti su očevidne: nakon što su u njemu krajem sedamdesetih godina izbila unutrašnja trvenja i režim se zaljuljao, vojno je intervenisala strana sila, sovjetska, i okupirala Avganistan. Amerika je uzvratila pomaganjem pobunjenika, među kojima su sve više jačali islamisti. Sukob je trajao deset godina, dok se SSSR nije povukao.

Avganistan, međutim, ne govori samo o sadašnjici, nego možda i o budućnosti Sirije. Po završetku okupacije, razmirice avganistanskih frakcija pretočile su se u novi rat. Kod pobednika, talibana, utočište je našla Al Kaida dok se pripremala za 11. septembar. Ni američka okupacija nije donela mir: talibani danas drže 35 odsto zemlje. Država je u rasulu i van tih oblasti, pa je prirodno što Avganistanci, uključujući i one koji još nisu na nišanu, beže, ne želeći da čekaju da se nađu pod mecima, pa da ih ubrza praštanje tanadi za petama ili da im život prođe u strahu i nemaštini.

Sirija je još ispunjenija nepomirljivim grupama, pa je u njoj posle eventualnog rusko-američkog mira lako moguće izbijanje novog rata i višedecenijska neizlečiva nestabilnost, slično Avganistanu. U tom slučaju, Sirijce koji će tada napuštati domovinu Evropa će možda tretirati kao danas Avganistance, nazivajući ih ekonomskim migrantima, na starojugoslovenskom – gastarbajterima, onima kojima je do lepšeg, a ne samo do golog života. U avganistanskoj situaciji, kao i u mnogim drugim državama koje su izvorišta ekonomskih migranata, razlika između te dve želje ne može se lako povući. Na koncu, prosečan životni vek u Avganistanu, prema statistici Svetske zdravstvene organizacije, ne premašuje 60 godina, što je za 16 godina manje nego u Evropi, prepunoj zemalja u kojima se rutinski doseže i deveta decenija života.

Stoga su ekonomski migranti nalik onima koji beže iz oblasti ozračenih radijacijom: u njima se ne umire nužno odmah, ali za one koji nisu podlegli prvom talasu i idu drugde niko ne bi rekao da ne spasavaju glave, već da su preduzetnici s estetskim nervom koji traže bolji posao i pogled lepši od onog što ga pruža poprište nuklearne katastrofe. A migranata, kako god ih nazivali držeći se sve labavijih starih kategorija, biće sve više.

Na svetu nema samo 21 milion izbeglica, koliko se ljudi svrstalo u tu kategoriju po važećem kriterijumu koji se odnosi na bekstvo od progona, rata ili nasilja. Ukupno je, navodi UNHCR, 65 miliona osoba koje je neka sila prinudila da napuste domove. U ekstremnoj gladi živi 800 miliona ljudi, a oko 2,4 milijarde nemaju pristup čistoj vodi. Ali, poslednji samit UN nije ni stigao do razmatranja slučajeva klasične prelazne kategorije „poluizbeglica”, interno raseljenih. Ništa nije učinjeno ni za one što se sklanjaju pred posledicama klimatskih promena od kojih su njihovi zavičaji postali nenastanjivi: takvih ćemo se, ako verujemo naučnicima, tek nabrojati.

Utoliko je važnije naći izlaz iz sirijskog haosa – mehanizam za dugoročnu stabilizaciju takvih država, kako bi se on, uz lokalna prilagođavanja, mogao primeniti na sličnim slučajevima. Evropa je za to životno zainteresovana, jer nema političke i ekonomske uslove da primi sve koji bi želeli da pobegnu iz hronično nestabilnog susedstva, iz Azije i Afrike. Ali ni takvima se ne može zameriti što neće više da čekaju promenu koja, čini im se s dobrim razlogom, neće u njihove zemlje doći ni za života njihove dece, dok obližnjoj Evropi, faktički azijskom poluostrvu koje se proglasilo kontinentom, slabo šta fali. Da to ne bi ostalo istina i za sve njihove potomke, neophodan je plan razvijenog sveta za unapređenje manje srećnih zemalja, politički i finansijski pre nego vojni.

Naravno, bio bi to paklen posao i da je Evropa stabilnija nego što jeste i da su SAD na onako čvrstom tlu na kakvom su bile, na primer, devedesetih godina 20. veka. Ali ovo vreme, takvo kakvo jeste, pogoršalo je probleme svih i nametnulo celu ovu raspravu s ranije neviđenom hitnošću. Zato je ovo jedino vreme u kojem enklave blagostanja, dosad blaženo udaljene od tuđih muka, taj posao i mogu da počnu.