Devet susreta sa Snoudenom

64. SAN SE­BA­STI­JAN

San Se­ba­sti­jan – To­li­ko sam ko­ri­snih stva­ri na­u­či­la to­kom pro­jek­ci­je fil­ma „Sno­u­den” Oli­ve­ra Sto­u­na. Jed­na od njih je – uko­li­ko po­že­li­te da s ne­kim po­ne­što u taj­no­sti po­pri­ča­te, za­tvo­ri­te te­le­fo­ne u ne­u­klju­če­nu mi­kro­ta­la­snu rer­nu. Dru­ga – ni slu­čaj­no se ne pre­svla­či­te u ho­tel­skoj so­bi a da pret­hod­no ni­ste uga­si­li sva sve­tla, te­le­vi­zor i kom­pju­ter. Ve­li­ki brat sve ču­je i sve vi­di. I sve o va­ma skla­di­šti. Baš sve! I ne­moj­te da po­sle is­pad­ne da to ni­ste zna­li.

Le­gen­dar­ni ame­rič­ki sce­na­ri­sta, re­di­telj i pro­du­cent Oli­ver Sto­un, tro­stru­ki oska­ro­vac, za­po­čeo je u San Se­ba­sti­ja­nu di­na­mič­nu evrop­sku tur­ne­ju bi­o­graf­skog fil­ma o Edvar­du Sno­u­de­nu, naj­tra­že­ni­jem be­gun­cu na sve­tu i naj­po­zna­ti­jem „zvi­žda­ču” ko­ji je jav­no ot­krio svu moć ame­rič­kog pro­gra­ma za glo­bal­ni nad­zor.

Film „Sno­u­den” u be­o­grad­ske bi­o­sko­pe sti­že već 29. sep­tem­bra, za­hva­lju­ju­ći di­stri­bu­ter­skoj ku­ći „Ta­ra­ma­unt film”.

U raz­go­vo­ru za „Po­li­ti­ku” Oli­ver Sto­un ka­že da i da­lje ka­te­go­rič­no od­bi­ja ta­ko­zva­nu neo­p­hod­nost po­sto­ja­nja špi­jun­skog pro­gra­ma za glo­bal­ni nad­zor i da je pro­tiv to­ga da se „u ime ra­ta pro­tiv te­ro­ri­zma žr­tvu­ju slo­bo­da i pri­vat­nost lju­di”. Ne že­lim ta­kvu vr­stu za­šti­te, iz­ja­vio je u San Se­ba­sti­ja­nu Sto­un, do­da­ju­ći po­sle pro­jek­ci­je fil­ma i da po­sto­ja­nje i moć ame­rič­kog pro­gra­ma o ko­jem je sve­tu „zvi­ždao” Sno­u­den sma­tra „sa­mrt­nim zvo­nom istin­skoj slo­bo­di”.

On je bio ve­o­ma ka­te­go­ri­čan i o to­me da ne žr­tvu­ju slo­bo­de da za­šti­te lju­de u ime ra­ta pro­tiv te­ro­ri­zma. „Ovo je sa­mrt­no zvo­no istin­skoj slo­bo­di. Ne že­lim ta­kvu vr­stu za­šti­te.”

Za­što je ve­ći deo fil­ma sni­mljen u Ne­mač­koj, a ne kod ku­će?

Za­to što je ta­ko bi­lo si­gur­ni­je. Ne­mač­ka je dr­ža­va ko­ja je sna­žno pro­tiv nad­zo­ra ka­kav spro­vo­de SAD i zbog sop­stve­ne pro­šlo­sti. Kad smo po­če­li rad na fil­mu još je sve ve­za­no za Sno­u­de­na bi­lo ve­o­ma sve­že i pri­lič­no stra­šno. U Ame­ri­ci su lju­di go­vo­ri­li gro­zne stva­ri o nje­mu, re­ak­ci­je su bi­le hi­ste­rič­ne, mr­žnja pre­ma nje­mu kao iz­daj­ni­ku na­ci­je i „ru­skom i ki­ne­skom špi­ju­nu” bi­la je ogrom­na. U ta­kvoj at­mos­fe­ri si­gur­no da ne bih mo­gao da sni­mam film o nje­mu kod ku­će. Pre­vi­še je lju­di ta­da bi­lo pro­tiv nje­ga.

A sa­da?

Sa­da je ne­što vi­še pri­ja­telj­skih gla­so­va ne­go pre. Te 2014, kad smo po­če­li rad na fil­mu, u SAD je vi­še od 60 od­sto an­ke­ti­ra­nih bi­lo pro­tiv Sno­u­de­na. U Ne­mač­koj je kli­ma bi­la znat­no po­volj­ni­ja.

U raz­go­vo­ru po­sle va­šeg do­ku­men­tar­ca „Ne­is­pri­ča­na isto­ri­ja Sje­di­nje­nih Dr­ža­va” re­kli ste mi da Sno­u­de­na sma­tra­te he­ro­jem, ali u fil­mu „Sno­u­den” ga ne por­tre­ti­še­te kao he­ro­ja, već kao mla­di­ća, ame­rič­kog pa­tri­o­tu s pro­bu­đe­nom sa­ve­šću?

Za me­ne je Sno­u­den he­roj, jer smo, za­hva­lju­ju­ći nje­mu, ot­kri­li taj­ne ko­je se ti­ču svih nas, taj­ne snim­ke ko­je se ja­vlja­ju od 2003. go­di­ne. Tre­ba raz­mo­tri­ti sve što su pri­slu­ški­va­njem i in­ter­net špi­ju­ni­ra­njem ot­kri­le taj­ne slu­žbe, ka­ko bi se za­u­sta­vi­lo pri­su­stvo Ve­li­kog bra­ta. Evro­pa i dru­ge ze­mlje ne či­ne ni­šta da po­mog­nu Sno­u­de­nu iz stra­ha od SAD.

Ta is­tra­ži­va­nja i raz­go­vo­ri pod­ra­zu­me­va­li su i čak de­vet va­ših su­sre­ta sa Sno­u­de­nom u Mo­skvi?

Da, tač­no je, de­vet. A zna­te za­što? Za­to što ne mo­gu da ve­ru­jem u vla­du SAD. Ne mo­že­te ve­ro­va­ti NSA, CIA, Ef-Bi-Aju, ni­ti ho­li­vud­skim stu­di­ji­ma ko­ji su u vla­sni­štvu kor­po­ra­ci­ja na če­lu s advo­ka­ti­ma, ni­ti se sa­svim si­gur­no mo­že ve­ro­va­ti ame­rič­kim me­di­ji­ma. Za­to mi je bi­lo po­treb­no da lič­no raz­go­va­ram sa Sno­u­de­nom, da od nje­ga ču­jem nje­go­vu ži­vot­nu pri­ču, nje­go­ve mo­ti­ve za iz­la­zak u jav­nost s ta­ko va­žnom či­nje­ni­com da je zbog ame­rič­kih pro­gra­ma pra­će­nja čo­ve­čan­stvo iz­gu­bi­lo pra­vo na pri­vat­nost.

Ne­mo­gu­će je da sve po­me­nu­te slu­žbe i in­sti­tu­ci­je ni­su bi­le oba­ve­šte­ne o to­me šta sni­ma­te i ku­da se kre­će­te? Ose­ća­li ste pri­ti­ske?

Si­gur­no je da se sve zna­lo, ali ni­sam ose­ćao ni­ka­kve pri­ti­ske. Bi­lo bi glu­po da nas NSA na­pad­ne ili spre­ča­va u ra­du, jer bi im se to obi­lo o gla­vu. Do­du­še, mi smo pre­u­ze­li sve me­re pre­do­stro­žno­sti, po­čev­ši od to­ga da je sce­na­rio bio ko­di­ran, da se o Sno­u­de­nu ni­je raz­go­va­ra­lo pre­ko te­le­fo­na ili imej­la.

Ni­je vam pr­vi put da se ba­vi­te kon­tro­verz­nim te­ma­ma, da vas ve­li­ki stu­di­ji od­bi­ja­ju, na­vi­kli ste valj­da na to?

Da, ali je film o Sno­u­de­nu, osim fi­zič­kih iza­zo­va, zah­te­vao i do­bru dra­ma­ti­za­ci­ju. Že­leo sam da to bu­de tri­ler, a pri­ča o kom­pju­te­ri­ma, ši­fri­ra­nju, o čo­ve­ku ko­ji je ce­le da­ne i no­ći pro­vo­dio pred kom­pju­ter­skim ekra­nom, mo­gla je la­ko da se pre­tvo­ri u pu­ku do­sa­du. S dru­ge stra­ne, že­leo sam se kroz film ka­že isti­na i po­ka­že sva re­al­nost ono­ga što se do­go­di­lo, a ne ne­ka na­uč­na fan­ta­sti­ka. Sno­u­den je to­kom ka­ri­je­re ra­dio na tri raz­li­či­ta me­sta, pa je i to do­dat­no kom­pli­ko­va­lo sa­mu po­stav­ku sce­na­ri­ja, ko­ji smo če­sto me­nja­li u ho­du.

Sno­u­den vam je da­vao ne­ke sa­ve­te?

Je­ste, u smi­slu da je mno­go po­mo­gao kod teh­nič­kih stva­ri, kom­pju­ter­skog je­zi­ka, ali je do­bro raz­u­meo i da film zah­te­va dra­mu i dram­ski ob­lik za sve te stva­ri ko­ji­ma se on ba­vio. Znao je da mi na ne­ki vi­zu­el­no pri­hva­tljiv na­čin mo­ra­mo da­ti sli­ku o to­me šta sve kom­pju­ter mo­že i ka­ko se uz po­moć kom­pju­te­ra ula­zi i u naj­in­tim­ni­je de­lo­ve na­ših ži­vo­ta.

U fil­mu je ja­sno pri­ka­za­no da je Edvard Sno­u­den ve­li­ki pa­tri­o­ta?

On i je­ste ve­li­ki pa­tri­o­ta, ko­ji ap­so­lut­no ve­ru­je u Ustav Sje­di­nje­nih Ame­rič­kih Dr­ža­va, a ne agen­ci­ja­ma ka­kve su CIA ili NSA, za ko­je je ra­dio. Ni­kad ni­je pre­stao da bu­de lo­ja­lan svo­joj ze­mlji i Usta­vu SAD i to je ono što je u slu­ča­ju Sno­u­de­na ap­so­lut­no tač­no.

U iz­grad­nji dra­ma­ti­za­ci­je do­bar deo pri­če oslo­ni­li ste na Sno­u­de­nov pri­vat­ni ži­vot i nje­go­vu du­gu i čvr­stu ve­zu s de­voj­kom Lind­zi?

Tač­no, osim što po­ka­zu­je­mo nje­go­vo na­pre­do­va­nje u oba­ve­štaj­noj za­jed­ni­ci, raz­li­či­te po­slo­ve u ko­ji­ma je bio eks­pert za glo­bal­ni nad­zor i sve što je on ja­sno vi­deo u tim svo­jim po­slo­vi­ma, što ga je i uža­snu­lo, na­me­ra je i bi­la da po­ka­že­mo da je Sno­u­den imao i ima i pri­vat­ni ži­vot, de­se­to­go­di­šnju ve­zu s de­voj­kom ko­ja mu je uvek bi­la ver­na. Ve­li­ki aspekt nje­go­ve pri­če je­ste upra­vo nji­ho­va ve­za, nji­hov od­nos u ko­jem že­na zna da je njen mu­ška­rac pun taj­ni, ali ne zna ni­ti na­slu­ću­je bi­lo ko­ju od njih.

Za­ni­mljiv deo Sno­u­de­no­ve film­ske bi­o­gra­fi­je je­ste i nje­gov epi­lep­tič­ni na­pad?

Sno­u­den je do­bio epi­lep­si­ju, a pr­vi na­pad mu je i po­ka­zao da ži­vot ima gra­ni­ce i da je i on sam, iako još ve­o­ma mlad, ipak sa­mo smr­tan. Mi­slim da ga je upra­vo taj na­pad ne­gde i osve­stio. Film pra­ti de­vet go­di­na nje­go­vog ži­vo­ta, od nje­go­ve 20. pa do 29. go­di­ne. Pra­ti mla­dog čo­ve­ka ko­ji se sve to vre­me bo­ri da za­dr­ži du­šu.

Za­ni­mlji­vo je i to što vi­di­mo i nje­go­vo i va­še raz­o­ča­ra­nje u Oba­mu?

Raz­o­ča­ran sam Oba­mom. Gla­sao sam za nje­ga, a sa­da ga pre­zi­rem jer je deo ame­rič­ke im­pe­ri­je. Mi­slio sam da je za­i­sta hteo da do­ne­se ne­ki vid ru­zvel­tov­skih re­for­mi u si­ste­mu, ali ni­je mo­gao, ni­je imao hra­bro­sti. Ni­je do­neo pro­me­ne, već je sa­mo na­sta­vio isto­ve­tan vid špi­ju­ni­ra­nja sve­ta ko­ji je za­po­čeo Buš mla­đi. Ovo je za­pra­vo če­tvr­ti Bu­šov man­dat. Ume­sto bri­ge o ozbilj­nim pro­ble­mi­ma, o eko­no­mi­ji, Oba­ma se bri­ne šta će Sno­u­den re­ći, a ne go­vo­ri o skan­da­lu pri­slu­ški­va­nja i us­po­sta­vlja­nju pre­se­da­na ko­ji ni­kad ne­će ne­sta­ti, već će Ve­li­ki brat tra­ja­ti.

O Bu­šu mla­đem ste sni­mi­li film „W”, s njim ste išli i u ško­lu?

Ne se­ćam ga se iz tog pe­ri­o­da, br­zo sam na­pu­stio Jejl, jer se ni­sam do­bro ose­ćao u okru­že­nju „de­ča­ka iz do­brih po­ro­di­ca” ko­ji su se mo­ta­li oko­lo s ve­o­ma lo­šim oce­na­ma, a je­dan od njih je čak po­stao pred­sed­nik.

Uvek ste bi­li bun­tov­nik, iz bun­tov­ni­štva ste oti­šli i u Vi­jet­nam?

Mo­ji ro­di­te­lji su se raz­ve­li dok sam bio de­te i stal­no sam zbog to­ga bio u po­tra­zi za po­ro­di­com, iz­la­zom, smi­slom ži­vo­ta... Moj otac je bio be­san zbog mog na­pu­šta­nja fa­kul­te­ta ko­ji je de­be­lo pla­tio, a ja sam is­pao ne­za­hva­lan, i to mi je pre­ba­ci­vao. Da­nas ga raz­u­mem, ali ta­da sam bio ve­o­ma di­vlje i lju­to de­te. Mi­slio sam da ću od­la­skom u Vi­jet­nam­ski rat uči­ni­ti pra­vu stvar.

Ima­te dve rat­ne ra­ne, traj­ne po­sle­di­ce i dva or­de­na?

Imao sam sre­će jer sam iz­vu­kao ži­vu gla­vu. Či­nje­ni­ca da sam oti­šao u rat i pre­ži­veo ga pro­me­ni­la je moj ži­vot, do­ne­la no­vi smi­sao i ener­gi­ju. Po po­vrat­ku sam od­lu­čio da odem u Nju­jork i upi­šem film­sku ško­lu iako sam bio mno­go sta­ri­ji od osta­lih stu­de­na­ta u kla­si Mar­ti­na Skor­se­zea. Na­pi­sao sam 11 sce­na­ri­ja za dru­ge re­di­te­lje, a kao sce­na­ri­sta sam pro­šao ne­za­pa­že­no. A on­da se do­go­di­la 1978. i moj pr­vi uspeh: Oskar za sce­na­rio fil­ma „Po­noć­ni eks­pres”. Va­žan po­mak po­sle se­dam go­di­na ve­ge­ti­ra­nja.

Žan Lik Go­dar če­sto je go­vo­rio da je sva­ki film po­li­tič­ki?

I je­ste, on je u pra­vu. Ali, ako gle­da­o­cu po­ka­zu­je­te po­li­tič­ki pro­ces ka­ko ne­ko po­sta­je kon­gre­smen, on će za­spa­ti od do­sa­de. „Nik­son” je bio moj naj­po­li­tič­ki­ji film, a ono što sam ura­dio u fil­mu „W” sa­bra­no je u sce­ni od 11 mi­nu­ta, kroz raz­go­vor u jed­noj so­bi to­kom ko­jeg je pre­do­če­na sve­u­kup­na po­li­ti­ka SAD. Iz te sce­ne mo­gu­će je spo­zna­ti ka­kvo smo mi car­stvo po­sta­li i da Ame­ri­ka i da­lje ima svoj dom po ce­lom sve­tu. U fil­mu „Sno­u­den” ja­sno je na ko­je sve na­či­ne taj glo­bal­ni dom da­nas funk­ci­o­ni­še.