Istoriju Kantua je promenio jedan Srbin

Danas je velika svečanost u Kantuu, gradiću sa blizu 40.000 stanovnika na severu Italije. Istoimeni košarkaški klub, koji je u svojoj istoriji menjao ime više od 20 puta (u zavisnosti od glavnog sponzora), slavi 80. rođendan i priseća se najsvetlijih trenutaka u svojoj istoriji. A temelje njeovog napretka udario je niko drugi do naš Bora Stanković, danas počasni generalni sekretar Svetske košarkaške federacije (Fiba).

-Kantu je ponosan na svoju košarkašku tradiciju i zauvek zahvalan Bori Stankoviću na svemu što je uradio i za naš klub i za naš grad. Krivo nam je što na svečanosti neće biti s nama. Zvali smo ga, ali razumemo da mu putovanja ne prijaju u njegovim godinama - kazao je za „Politiku“ Pjerluiđi Marcorati, najslavnije ime Kantua (proveo u njemu 22 sezone) i uz Dina Menegina najbolji italijanski košarkaš svih vremena.

Klub iz Kantua je decenijama bio u senci rivala iz Milana i Varezea, sve dok uprava na trenersku klupu nije dovela Boru Stankovića, 1966. godine. Stanković je već iza sebe imao zavidnu trenersku karijeru (tri titule prvaka Jugoslavije s OKK Beogradom i isto toliko učešća u polufinalu Kupa šampiona) ali je u to vreme ipak živeo od veterinarske plate. Tadašnji generalni menadžer Kantua Đani Korsolini danas govori za „Politiku“ kako je uspeo da napravi „transfer stoleća“:

-Nedostajalo nam je nešto da bismo konačno došli na vrh, ali ne toliko trenerski koliko organizaciono. Ističem to jer sam pre Bore bio trener ekipe. Želeli smo nekoga ko je više od trenera, ko bi svojim autoritetom mogao da nam garantuje dobar tretman u košarkaškim forumima, pa je zato Bora bio najbolji mogući izbor. Jer on je u to vreme već bio zamenik generalnog sekretara Fibe Vilijama Džonsa, što je nama posebno imponovalo. Otišao sam u Beograd, da pregovaram s njim u hotelu „Union“, i lako smo se dogovorili. Tada je kao veterinar zarađivao oko 100 dolara, a mi smo mu dali deset puta više. To nam se višestruko isplatilo. Već 1968. godine doneo nam je prvu titulu i postao prvi strani trener-šampion Italije.

Stanković je iz korena promenio tim, i igrački i taktički. Juniore, poput Pjerluiđija Marcoratija i Fabrisija dela Fjorea (danas kaže: „Bili su to prelomni trenuci u mojoj kraijeri“), priključio je seniorskom sastavu, a iz Španije je angažovao američkog centra Boba Bardžesa, zahvaljujući dobrim informacijama (bilo je nekih otežavajućih okolnosti da taj igrač ostane u Realu) i svojim kontaktima (Stankovićev prijatelj i saradnik iz Fibe Rober Bisnel sedeo na klupi Madriđana). Bardžesa je udenuo u čuveni „Kantuov zid“, igrajući sve vreme u petorci s trojicom igrača visokih oko 205 cm. Preostala dva člana tog „zida“, dva Alberta, Merlati i De Simone govore za „Politiku“ o tim danima...

-Taj Borin izum je mučio naše protivnike. Bili su to najlepši dani u mojoj karijeri, a sa Borom sam do danas ostao prijatelj. Mnogo godina kasnije bio je moj gost u porodičnoj kući u Argentini. Hvala mu na svemu što je učinio za nas kao tim, ali i pojedinačno – rekao je De Simone.

Merlati se nadovezao:

-Bora je s nama trojicom visokih igrao zonu 2-3 što je u ono vreme bila velika taktička revolucija. S pravom su nas novinari nazvali „Kantuov zid“ jer se teško ulazilo u naš reket.

Italija ima malo velikana koji su ostavili tako dubok trag i kao igrači i kao treneri, kao što je Karlo Rekalkati. U izjavi za naš list želeo je da istakne da je Stanković jedna od najznačajijih ličnosti ne samo u njegovoj karijeri, već i u životu:

-Bora Stanković je za 15 minuta promenio čitav moj život. Kada je došao, imao sam 22 godine i bio sam sporedan igrač. Međutim, posle svega par treninga mi je rekao: „Od sada ti ćeš biti glavni strelac, sa prosekom iznad 20 poena“! Po malo u strahu sam ga pitao šta da kažem iskusnijim igračima, a on me je umirio: „To nije tvoj problem - ja ću svakome da objasnim koje mesto mu pripada!“ I tako sam postao rasan strelac, ubrzo i reprezentativac i sve što se kasnije događalo bila je posledica te Borine procene.

Posle dve sezone u Kantuu, Stanković se preselio u Minhen da bi gradio karijeru košarkaškog funkcionera. Rešio je da kaže zbogom trenerskom pozivu i da se u celosti preda Fibi. Klub iz Lombardije je nastavio da raste i posle njega je osvojio po dve titule prvaka Italije (1975, 1981) i Kupa šampiona/Evrolige (1982, 1983) i po četiri Kupa „Koraća“ (1973, 1974, 1975, 1991) i Kupa „Saporte“ (1977, 1978, 1979, 1981). Danas je njegov vlasnik ruski tajkun Dmitrij Gerasimenko, što se ne dopada nekim Kantuovim legendama (Đankarlo Sarti nam je jednom prilikom rekao da mnogo pati zbog toga).

Za kraj ostavili smo duhovitu izjavu Bore Stankovića koji je svom nekadašnjem klubu čestitao 80. rođendan (proteklih dana zvalo ga je nekoliko bivših igrača):

-Dok sam vodio Kantu, klub se zvao Oransoda, po glavnom sponzoru. U to vreme klubovi su se zvali po bezalkoholnim pićima. A danas se sve okrenulo i sve je moguće, pa i to da pivare i kladionice finansiraju vrhunski sport...