Miljenici vladike Filareta

Mnogi su se iznenadili kada je Eparhija raško-prizrenska, pozdravljajući odluku Vojislava Koštunice da ide na vanredne izbore kako bi se dobila nova vlada čiji će osnovni zadatak biti borba, u svom saopštenju konstatovala: „U tom smislu dosadašnja politika DS i G17 Plus, koji su svojim delovanjem potvrdili spremnost na odricanje od dela državne teritorije, time narušavanja i Ustava Srbije, mora od strane srpskog biračkog tela biti na adekvatan način vrednovana i stavljena daleko od pozicija vlasti.”

Vladika Artemije je odmah prozvan da se svrstao uz DSS i SRS, a mnogi su ovakav njegov stav videli kao grubo mešanje crkve u politiku. Međutim, i pre predsedničkih izbora i proglašenja nezavisnosti Kosova, Artemije nije bio blag u svojim izjavama prema Borisu Tadiću, ministru odbrane Draganu Šutanovcu kada je u pitanju njihova politika prema južnoj srpskoj pokrajini.

Srpska pravoslavna crkva je još početkom devedesetih godina prošlog veka saborskom odlukom izričito naložila sveštenim licima da se ne angažuju stranački, jer se to protivi samom biću crkve koja je izraz i projava jednog boga oličenom u Svetoj trojici. U praksi, ipak, mnogi episkopi i sveštenici nisu samo podržavali više ili manje otvoreno jednu ili drugu političku opciju, već su i osnivali političke stranke. Takav slučaj je sada već zaboravljene Svetosavske stranke koju je predvodio protojerej dr Žarko Gavrilović.

Na početku višestranačja, pojedine vladike i sveštenici su se direktno angažovali u Srpskom pokretu obnove. Ali, kada su u jesen 1996. neki predlagali da se i SPC priključi tadašnjoj opozicionoj koaliciji „Zajedno”, Vuk Drašković je bio protiv. Rekao je da ne želi da „Srbija bude pravoslavni Iran”.

I u vreme kada je trebalo da se okonča rat u Bosni 1995, episkopat SPC nije bio jedinstven. „Prekodrinske vladike” su imale suprotan stav od patrijarha Pavla i protivile su se da rukovodstvo sa Pala da ovlašćenja za potpisivanje Dejtonskog sporazuma.

I uoči izbora 2000. godine, iako je većina episkopa bila za mirne demokratske promene, vladika Filaret je otvoreno podržao Slobodana Miloševića. Mada se pokajao i na saboru zatražio oproštaj za ovaj svoj postupak, episkop mileševski je i na poslednjim predsedničkim izborima imao svoje političke „miljenike”. Podržao je Milutina Mrkonjića iz SPS i Velimira Ilića iz NS. Iako se SPC uoči izbora povodom spekulacija oglasila i poručila da ne podržava nijednu stranačku opciju, episkop Filaret, koji je i član Svetog sinoda, pojavio se na završnom predizbornom mitingu Velimira Ilića u Beogradu.

M. S. P.

--------------------------------------------------------

Bolno pitanje načina bogosluženja

Nedavni štrajk glađu trojice sveštenika u Čačku ponovo je ukazao na najbolnije pitanje, načina služenja Svete liturgije, oko kojeg nema jedinstva u SPC. Zato će ovo za sada nerešeno pitanje verovatno biti jedno od glavnih na Svetom arhijerejskom saboru koji počinje 14. maja.

(/slika2)Na prošlogodišnjem majskom saboru 21 episkop je bio za očuvanje dosadašnjeg načina služenja liturgije, dok je 16 vladika zagovaralo reformu glavne službe u pravoslavnoj crkvi koja je već tiho sprovedena u mnogim eparhijama.

Sabor je tada naložio Komisiji za proučavanje liturgijskih pitanja da nastavi rad uz konsultovanje prakse i duhovnog iskustva ostalih pomesnih crkava. U Komisiji koja je osnovana 6. oktobra 2006. godine su mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan (predsednik), episkop kanadski Georgije, episkop žički Hrizostom, episkop bački Irinej, episkop bihaćko-petrovački Hrizostom i episkop braničevski Ignjatije. Rezultati rada ovog šestočlanog tela javnosti još uvek nisu poznati.

Do konačne odluke sabor SPC je zauzeo stav. „U međuvremenu, dok se ne dođe do prihvatanja rezultata rada Komisije u svim eparhijama Srpske pravoslavne crkve u pogledu služenja Svete liturgije i drugih bogosluženja držati se vekovnog poretka naše crkve”. Nažalost, ova odluka nije poštovana ili se od episkopa do episkopa tumačila različito u zavisnosti na koje delove predanja se poziva.

Tokom cele prošle godine na stranicama crkvene štampe vodila se teološka polemika u kojima je bilo i varnica za i protiv reforme svete liturgije. Episkopi banjalučki Jefrem, kanadski Georgije i banatski Hrizostom zauzeli su stav da se treba držati svetog predanja i postojećeg bogoslužbenog poretka. Nasuprot njima uglavnom je bio, iako ne usamljen u svom stav, umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački Atanasije (Jevtić). Vernici su episkope shodno koje stavove zastupaju po ovom pitanju podelili na na „blagočestive” i „novotarce”.

Protivnici reforme liturgije (skraćivanje službe, otvorene carske dveri, čitanje oltarskih molitava naglas, često pričešćivanje bez ispovesti...) poručuju da ovde nije reč o ponovnom uvođenju drevnog bogoslužbenog tipika, već o „naprednom posvetovnjačenju koje se sprovodi u racionalističko-prosvetiteljskom duhu”. U polemici sa „novotarcima”, kako protivnici reforme nazivaju episkope koji su za liturgijsku obnovu često se pozivaju na grčkog mitropolita Jeroteja (Vlahosa) koji poručuje: „Reforma spoljašnje bogoslužbene prakse bez unutrašnje obnove hrišćana je jalova”.

-----------------------------------------------------------------------

Da li postoji „bosanski lobi”

Pošto se rad SPC u Svetom sinodu ali i na Saboru odvija mimo uvida šire javnosti, oduvek su postojale spekulacije o raznim podelama u crkvi. Tako se pre dve godine govorilo da srpskom crkvom drma „bosanski lobi” i da oni traže povlačenje patrijarha. Činjenica da je skoro polovina srpskih arhijereja rodom iz Bosne ne znači da su oni jedinstveni o svim pitanjima u crkvi.

U vreme građanskih ratova na prostoru bivše Jugoslavije bilo je onih koji su vladike delili na „jastrebove” i „golubove”.

Kada je potezano pitanje moguće posete pape Beogradu episkopi su se sami svojim izjavama svrstavali za i protiv. Zbog posete Vatikanu i čestim kontaktima sa RKC vladika Lavrentije, mitropoliti zagrebačko-ljubljanski Jovan i crnogorsko-primorski Amfilohije, episkop bački Irinej, episkop braničevski Ignjatije su zaradili epitet „ekumenisti”.

U knjizi „Patrijarh Pavle – biografija” istoričarka dr Radmila Radić o podelama u SPC piše: „Različitih struja je uvek bilo u episkopatu i one su se u tišini borile za prevlast u Patrijaršiji. U prošlosti se često govorilo o netrpeljivosti između tzv. prečanskih i srbijanskih vladika, u novije vreme je pominjan uticaj prekodrinskih vladika, ne treba zaboraviti ni interese vladika iz dijaspore itd. Prevagu je obično dobijala ona strana koja je uspela da se približi patrijarhu ili da drži pod kontrolom rad Sinoda. To je posebno bilo važno u situacijama kada su se očekivale promene u crkvi”.

M. S. P.