Dolazeća katastrofa

„U Americi, svako može da postane predsednik – i u tome je problem”, konstatovao je svojevremeno tamošnji satiričar Džordž Karlin (1937–2008).

Amerika – a i ostatak sveta – s tim problemom se upravo suočavaju. Šest nedelja do izbornog dana (8. novembar), kandidat republikanaca Donald Tramp vodi mrtvu trku s izabranicom Demokratske partije Hilari Klinton. Prvi put njegove šanse da se domogne Bele kuće su stvarne.

Ta mogućnost malo koga ostavlja ravnodušnim, s obzirom na preovlađujući utisak da je reč o u svakom pogledu kontroverznoj ličnosti: ekscentričnom milijarderu, opasnom demagogu, neznalici, prevarantu i opsesivnom lažovu (sve ovo su epiteti iz američkih i svetskih medija, koji se ne ustežu da ga uporede i s Musolinijem i Hitlerom).

„Tramp je nepodesan za predsednika”, izjavio je sadašnji predsednik Barak Obama. To uverenje dele i uglednici iz Republikanske partije, uključujući i žive bivše predsednike i mnoštvo konzervativnih kongresmena.

„Tramp je veliki rizik za nacionalnu bezbednost”, smatra nekadašnji sekretar za odbranu Robert Gejts, ocenjujući da je kandidat njegove partije ne samo „tvrdoglavo neobavešten” nego i „naivan i neodgovoran”.

„Tramp je problem za ceo svet”, rekao je u intervjuu „Špiglu” predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc, Nemac po kojem je veliki razlog za zabrinutost to što će na mestu koje podrazumeva apsolutnu odgovornost sedeti čovek koji je uopšte nema.

Analitičko odeljenje londonskog „Ekonomista”, u svom aktuelnom geopolitičkom pregledu, moguću Trampovu pobedu svrstava među „deset glavnih rizika za globalnu ekonomiju”.

„Donald Tramp je jedinstvena pretnja američkoj demokratiji”, ocenio je u redakcijom uvodniku „Vašington post”, smatrajući da su za budućnost Amerike podjednako opasne i njegove dijagnoze i njegova rešenja. „S Trampom u Ameriku dolazi fašizam”, kaže u kolumni za ovaj dnevnik Robert Kejgan, jedan od vodećih američkih neokonzervativaca.

Ovo je samo mali uzorak pogleda na Trampa - 62 odsto Amerikanaca smatra da je on nekvalifikovan za mesto predsednika. Pa kako je onda moguće da ima toliko sledbenika da se u finišu izbornog maratona izjednači s Hilari Klinton (kojoj problem nije politička sposobnost, nego druga vrsta nepodobnosti)?

Za ovo je ponuđeno dosta objašnjenja, čija je srž da je kritična masa američkih birača nezadovoljna stanjem u svojoj zemlji i gnevna na svoju političku elitu, spremna da se kocka na Trampa, u uverenju da to može da promeni samo neki radikalni autsajder poput njega. S druge strane, Hilari Klinton je upravo simbol svega što u tom sistemu ne valja: deo je establišmenta povezanog s krupnim biznisom i korumpirana od njega, zbog čega je njeno zalaganje za dobrobit „srednje klase” samo zamazivanje očiju.

Nasuprot već aktivirane političke i medijske uzbune zbog „dolazeće katastrofe”, nisu retka ni smirujuća objašnjenja da je Trampov program – radikalno smanjivanje poreza, proterivanje emigranata, podizanja zida s Meksikom, konfiskacija iračke nafte, konfrontacija s Kinom, ignorisanje doktrine NATO-a o kolektivnoj odbrani… – samo retorika od koje će, kad preuzme predsedničku dužnost, odustati.

Da je ova vrsta optimizma neosnovana, nastoji da dokaže opsežna analiza „Trampovog prvog dana u Beloj kući”, koju je prošle nedelje objavio liberalni „Njujorker”.

Ovaj ugledni nedeljnik (izlazi od 1925. godine) ukazuje pre svega na osnovnu činjenicu da će „predsednik Tramp” raspolagati resursima „najveće kompanije sveta sa 2,8 miliona zaposlenih civila i milion i po vojnika”, da će imati mogućnost da promeni oko 4.000 funkcionera i, naravno, da će u njegovoj pratnji stalno biti čovek s koferčetom u kojem je uređaj koji aktivira najmoćniji nuklearni arsenal.

Podseća, zatim, da predsednička moć jeste ustavno ograničena, ali da je i dalje veoma velika. Tramp će tako, između ostalog, biti ovlašćen da poništi nuklearni ugovor s Iranom, da uredbom zabrani ulaz muslimana u SAD, da od Departmenta pravde zahteva da neka krivična dela budu prioritetna, da raskine neke trgovinske sporazume i povuče američki potpis s međunarodnih ugovora…

Glavna pretnja jeste, međutim, sam Tramp i njegova plahovitost. U jednoj od svojih biografija, on naglašava „kako su drugi iznenađeni kolikom brzinom donosi velike odluke”, objašnjavajući da pritom ne razmišlja mnogo niti analizira, već se oslanja isključivo na „svoj instinkt”.

Vrhovni komandant najmoćnije armije, koji instinktivno reaguje na neki šokantni događaj (sagovornici „Njujorkera” pritom ukazuju da prvi izveštaji o nekom dramatičnom događaju po pravili nisu tačni) – zaista jeste zastrašujuća mogućnost. „Iskreno, problem s Donaldom je što on ne zna šta ne zna”, citiran je u ovom kontekstu jedan neimenovani bivši funkcioner Bele kuće, koji je danas u Trampovom timu.

Kad se ovome doda Trampovo već legendarno „ignorisanje činjenica” – uhvaćen u nekoj laži, on ponovo nešto slaže – okolnost da ne može da se seti ozbiljne knjige koju je pročitao i njegova nesposobnost duže koncentracije – ispada da je aforizam Džordža Karlina bio jedno dalekovido upozorenje.