Naša Venera

Pre dolaska u Ufu oko tri godine sam radio u Rusiji. Sarađivao sam sa državljanima bivših sovjetskih republika, sa radnicima sa prostora bivše Jugoslavije i Rusima. Kažem Rusima jer druge nacionalnosti iz Rusije nisam imao priliku da mnogo upoznam. U Jekaterinburgu je agent preko koga smo nalazili stanove za radnike bio Tatarin.

Dolaskom u Ufu, prestonicu Baškortostana, došao sam u grad u kome većina stanovništva nisu Rusi. Iako je grad prestonica Baškirije, u njemu, kao i u celoj republici, živi više Tatara nego Baškira. Odnos među ljudima je, bar po mom mišljenju, harmoničan. Kod nekih je postojala potreba da istaknu svoju nacionalnost ili veru, ali ne na zlo drugima.

Govorili su mi neki Tatari da je u školama akcenat na baškirskom jeziku. Oni ga nerado uče. Žele da govore tatarski. Inače. oba jezika su iz turkijske jezičke grupe i ne razlikuju se mnogo. Jedni druge mogu da razumeju. Ipak to su različiti jezici.

S druge strane, na nekoliko uglavnom starih automobila video sam da je na zadnjem staklu pisalo Tatarin. Vlasnik je hteo da se zna „koje je nacionalnosti njegov auto”. Bilo je slučajeva da su na istom mestu umesto tog natpisa nalepljeni polumesec i zvezda. Sve je to retko i nevažno, važno je uvažavanje među ova tri većinska naroda (Rusi, Baškiri, Tatari). Tvrdim da je bilo na zavidnom nivou.

Kad sam počeo da radim, u ofisu je bilo Rusa i Baškira. Prvi radnik tatarske nacionalnosti sa kojim sam radio u ofisu bila je žena koja nam je čistila ofis.

Zvala se Šakirova Venera. Bila je niskog rasta, imala je višak kilograma, ali ne bih je nazvao debelom. Ti nepotrebni kilogrami uticali su na pravilnost njene figure, ali je nisu mnogo narušavali. Oblik njenih zelenkastih očiju i dalje podočnjaka razlikovao se u poređenju sa našim. Bila je ofarbana u crveno. Od šminke malo senke i ruž na usnama. Odevala se skromno, nosila je jeftinu garderobu. Uvek raspoložena, često nasmejana, uvek skromna. Već na prvi pogled izgledala je kao neko ko nikome ne želi loše.

Svoj posao je shvatala ozbiljno. Ulazila bi u kancelariju, stidljivo se nasmejala i tihim glasom bi nas zamolila da izađemo na pet minuta. Mi bismo prešli u drugu prostoriju nakratko. Uvek bi lepo prebrisala pod u svim prostorijama našeg ofisa. Ispraznila bi korpe sa smećem, sav svoj pribor bi ostavila na svom mestu. Sve je to radila tri puta nedeljno. Ako ima obaveze i ne može da dođe taj dan, obavezno bi obavestila direktora i uvek je govorila da će, umesto tad, doći u subotu.

Nikad nije bilo nikakvog sukoba sa njom. Nikad niko nije imao primedbu na njen rad.

Jednom prilikom razgovarao sam sa direktorom o kadrovima koji rade kod nas u ofisu. On  je rekao da je od svih nas najbolja Venera. Zaista je bilo tako.

Dve godine je tako radila sa nama. Za osmi mart pozivali smo koleginice sa gradilišta da dođu kod nas u ofis. Mi muškarci bismo pripremili zakusku, kupili neko piće i pripremili praznične poklone. Oba puta pozvali bismo i Veneru. Ona bi se stidljivo nasmejala i, uvijajući vrat, govorila bi da ne zna da li će stići. Na naše insistiranje da mora da dođe, pokazivala je saglasnost.

Tog dana obukla bi se lepše, našminkala malo više, ali osmeh bi joj bivao još stidljiviji. Govorila je jako malo, kao da se osećala nedostojnom za naše društvo. Kao da je sebe smatrala čistačicom koja je mnogo mala među nama mnogo velikima. Zbunjenost prilikom uzimanja poklona i zadovoljavajući osmeh pokazivali su da se ipak raduje.

Osim osmog marta (koji je u Rusiji zvaničan praznik i neradni dan i za žene i za muškarce), uvek smo obeležavali rođendan svakog radnika u ofisu. Uglavnom slavljenik pripremi piće i zakusku i sve servira. Pozove nas, mi mu nazdravimo, svako ponešto poželi i predamo mu poklon. Obično za svakog ranije znamo kad mu je rođendan i na vreme spremimo poklon.

Mi Srbi prema rođendanima smo se odnosili kao i u Srbiji. Jedino što smo ih obeležavali tu u ofisu, i to više da bismo pokazali poštovanje prema kolegama. S druge strane, za građane Rusije to je bio glavni praznik. Oni su ga obavezno veselo obeležavali. Neki su za rođendan pravili vatromet ispred zgrade u kojoj žive.

Kad je Venerin rođendan, nismo znali. Ona zvanično nije radila kod nas. Vreme je prolazilo, ona je dolazila, čistila ofis, odlazila...

Ivana Simović, naš projektant, dobro je govorila ruski i ona je prvo krenula da se šali sa Venerom. S vremenom je Venera sve više i više razgovarala sa njom. Nju je osvojila Venerina iskrenost. Kad Venera sve počisti, zajedno bi sele i popile kafu.

Jednog dana Ivana nas je sve pozvala u njenu kancelariju. Kad smo došli, predložila je da skupimo novac i da Veneri kupimo rođendanski poklon, tačnije htela je da kupimo samo cveće, a da joj još predamo koverat sa malo novca. Htela je prvo da je obradujemo, a onda i da joj omogućimo da sama sebi nešto priušti.

Znali smo da je udata i da ima dva mala sina – stariji je imao oko četiri, a mlađi oko dve godine. Ona i muž su živeli u zgradi u čijem prizemlju je bio naš ofis. Nismo znali da je po struci nastavnik. Radila je svoj posao u školi. Venerin muž je takođe nastavnik i radio je u istoj školi. Plate u državnim službama u Rusiji toliko su male da je teško preživeti bez dodatnog posla (nažalost, to se odnosi i na penzionere).

Oni su podigli stambeni kredit i kupili jednosoban stan. Za ratu kredita odlazi im više od jedne plate. Muž ne radi ništa dopunski, a Venera, osim našeg, čisti još dva ofisa. Na nju je pao veliki deo tereta porodice. Deca i muž su joj sve u životu. O njima govori samo lepo. Prezadovoljna je svojim mužem. Srećna je što je on stalno sa njom i decom. Ne puši, retko pije, ako ona dopunski radi, on je sa decom. Govorila je da bi mogla da daje privatne časove, ali to ne može u svom stanu, koji je mnogo mali. Ako bi išla kod svakog učenika na adresu, izgubila bi mnogo više vremena, a zaradila bi manje nego što ovako zaradi.

Ipak, nekoliko dana pred rođendan, pijući kafu s Ivanom, ona je rekla da joj je muž rekao da ne mogu slaviti njen rođendan jer su tekućeg meseca potrošili više nego što su planirali. Onda se zasmejala i rekla da je za svoj rođendan, koji je kasnije, već kupio flašu viskija.

Sve to je pričala smejući se, bez želje da obezvredi muža. Doživljavala je tu priču kao anegdotu. Posle rođendana, prvi put kad je došla kod nas da čisti, priredili smo joj iznenađenje. Njena radost i osećaj da neko misli na nju, da je neko posebno uvažava, što je njeno lice pokazivalo, potvrda je da smo postigli pun efekat. Ona je zahvalila, brzo je sve počistila i otišla. Posle dva sata se vratila i sve nas pozvala u prostoriju gde pijemo kafu. Spremila nam je dva kolača. Jedan slan, sa ribljim mesom, i drugi sladak na bazi sira (čizkejk). Sada smo se mi njoj zahvaljivali i darivali je lepim željama. Ivana joj je poželela da nađe posao u privatnoj školi (gde su plate veće) i da više ne radi dopunski.

Kad smo se vratili poslu, otišao sam kod direktora, a on mi je ponovio: „Od svih nas Venera je najbolja.”

Goran Antonić, Rusija