Crno-beli svet

„Kantor Dauntaun” autora Jolante Janičak, Joane Krakovske, Magdalene Mosjevič i Viktora Rubina je multimedijalno ostvarenje koje preovlađujuće čine elementi dokumentarnog videa i performans umetnosti. Na scenu su postavljeni redovi drvenih klupa, kao u predstavi „Mrtvi razred” Tadeuša Kantora koja je polazište istraživanja. Za ove klupe je prikačeno devet ekrana koji prikazuju razgovore sa umetnicima, akterima njujorške avangardne scene, između ostalih sa Barbarom Hamer, Peni Arkejd, Li Brejerom. Autori su krenuli od ispitivanja uticaja rada avangardnog poljskog umetnika Kantora, pa se tako na početku ove predstave, scenskog eseja, emituju fragmenti intervjua sa američkim avangardistima, njihova sećanja o predstavi „Mrtvi razred”. Nešto kasnije se tok njihovih misli okreće u pravcu opštijih pitanja funkcija umetnosti, odnosa između umetnosti i tržišta, granica avangarde, nezavisnosti umetnika, prirodi glume itd.

Dva izvođača na sceni, Gregori Artman i Marta Malikovska, paralelno sa emitovanim video-intervjuima, uživo izvode sopstvene performanse. Artman, na primer, izvikuje parole o smrti tela i filozofije, dok Malikovska, između ostalog, peva pesmu iz mjuzikla „Kosa”, ulazi u direktnu komunikaciju sa gledaocima, tražeći od pojedinaca da na njenom telu ispišu koliko zarađuju za život itd. Osim sa gledaocima, akteri komuniciraju i sa video-iskazima, stvarajući na sceni spoj telesnog i tehnološkog, odraz savremenog čoveka u koegzistenciji sa tehnologijom.

Predstava je izvedena kao deo prologa 50. Bitefa, na sceni Bitef teatra, nakon ulične procesije u kojoj je otvoreno nekoliko izložbi posvećeno jubilarnom izdanju ovog festivala. Tako ćemo je i posmatrati, kao produkciju jubilarno-protokolarnog značaja, ona ima nesumnjive vrednosti u pogledu obeležavanja istorije Bitefa koja je istovremeno i istorija savremenog (avangardnog) teatra. Ne možemo reći da ona ima izraženiji umetnički smisao, ali je njen edukativno-informativni aspekat dovoljno opravdanje za uključivanje u prolog 50. Bitefa.

Dvodelna plesna predstava „6 & 7” koreografa Tao Jea naredno veče je na sceni Narodnog pozorišta svečano i dostojno otvorila festival, odmerenom preciznošću, hipnotičkim minimalizmom. Prvi deo „6” izvodi šest igrača, obučenih u crno, praćeni dramatičnom muzikom koja postaje sve napadnija sa njihovim postepenim izlažanjem iz simboličke dubine scene, iz tame, možda iz sveta mrtvih (muzika Xiao He). Oni plešu kao da su jedno telo, kreću se opčinjavajuće precizno, u repetativnim pokretima, često dubinski uznemirujućim, koji u nama bude neko zakopano nesvesno, mračne arhetipove, naše animalno. U ovom delu, suptilna upotreba svetla stvara upečatljive dramatične efekte, zavodljivi vizualni spoj plešućih tela i njihovih senki. Svetlo je simbolički intenzivnije sa izlaskom ovog kolektivnog tela na prednji deo scene, sa napuštanjem simboličkog prostora smrti, ili zaborava, na polje života, bistrije svesti. Ono će biti centar drugog dela ovog sjajnog i jednostavnog plesnog spektakla. U delu „7” pleše sedam igrača obučenih u belo, na beloj sceni, pod svetlom koje je ovde statično, jarko, simbolička oznaka izlaska iz tame nesigurnosti, strahova, demona, utisnutih u prethodni deo predstave. Ovde plesači nastupaju u snažnoj, gustoj tišini, bez dodatne muzike. Sve zvuke proizvode oni sami, stvaraju meditativnu zvučnu zavesu zujanja, dahtanja, pevanja. Glasovi upravljaju njihovim pokretima, i obrnuto, u nerazmrsivom suživotu zvukova i telesnih pokreta. U ovom drugom delu nam je igra upečatljivija nego u prvom, prodornija i transcedentalna u bukvalnom smislu reči jer nas odvlači u neka druga, usnula stanja svesti. Kao takva, ona predstavlja svojevrstan ritual obnove, u beskrajnoj plovidbi tela, na putu (simboličkog) prosvetljenja, uspostavljanju novog života.

Ova dva kontrastna dela predstave razumemo u kontekstu kineske tradicionalne filozofije taoizma, sistema jina i janga, komplementarnog spoja crnog i belog, sudara različitosti koje određuju suštinu ljudskog postojanja. Svetlo bez tame ne postoji, uspon bez pada nije moguć, radost bez bola nije realna, jedno bez drugog ne ide. To sve, ali i mnogo više neizrecivog, odražavaju autori ove celovite jinjangovske predstave tela u pokretima koji znače život.