Pravo na grad

U nekoliko navrata na ovom mestu je pisano o rušenju različitih objekata u Savamali tokom posleizborne noći 24. aprila. Od tada je prošlo pet meseci, a vinovnici kriminalnog rušenja ni danas javnosti nisu poznati, iako je predsednik vlade kazao u prvoj polovini maja 2016. da je zlodelo obavio „kompletni idiot“, tj. da, kako je kazao mesec dana docnije, iza njega „nesumnjivo“ stoje „najviši organi gradske vlasti Beograda” i da će „oni za to snositi odgovornost“.

Rušenje različitih kuća i trgovinsko-uslužnih objekata bilo je protivpravno. Doduše, gospodar „kompletnog idiota“ iz „vrha gradske vlasti Beograda“ smatra da sva nezakonitost proističe tek iz činjenice da se bespravna delatnost odvijala noću. Štaviše, kazao je da je trebalo jedan od tri još uvek neidentifikovana bagera (kao da su igle u plastu sena) dati i njemu, pa da on, junak, na svetlu dana „to ruglo kriminalno skloni(m)“.

Višak strasti i brzopleti jezik otkrivaju nalogodavca i njegov jedva prikriveni interes. Naime, ugovor o gradnji „Beograda na vodi“ s „investitorom“ iz Ujedinjenih Arapskih Emirata predviđa da prostor u Hercegovačkoj treba raščistiti do 1. juna, a to nije bilo moguće do tada zakonito učiniti. Otuda fantomi nisu samo mali već i veliki, a u kolikoj su meri idioti, neka predsednik vlade sam prosudi.

Tužilaštvo je, pak, obavezno da istraži krivično delo, a sud da osudi kriminalce, pa makar bili iz vrha izvršne vlasti. Ko nije pomislio nakon prethodne rečenice da autor ovog članka nije neizlečivo naivan?

U međuvremenu, širom Srbije niko „rugla kriminalna“ ne dira, već ih vlast za bagatelu ozakonjuje, ali baš joj ovo savamalsko smeta. Time se građani Srbije stavljaju u neravnopravan položaj. Ako ovdašnji sudovi to ne prepoznaju, neki drugi, na štetu poreskih obveznika u Srbiji, verovatno hoće.

Pomenutom ugovoru se usprotivila skoro sva arhitektonska struka. Radi se kako o estetskom tako i o funkcionalnom promašaju. U društvenom pogledu, pak, proterivanje dosadašnjih žitelja Savamale, neretko negdašnjih radnika Železnica Srbije koji su tu dobili privremeni, dok im država ne obezbedi stalni smeštaj (što se nikada nije dogodilo), u funkciji je bogaćenja privatnog investitora iz UAE i džentrifikacije, tj. naseljavanja pripadnika viših društvenih slojeva u najlepši deo grada. Sve to duboko kompromituje vlasti, kako republike tako Beograda – ali još više njihove stanovnike, ako bi to dozvolili – jer ohrabruje najodvratniju zloupotrebu javnog prostora u privatne svrhe.

Da li je od ovoga bitnije da trećina Beograda dobije nedostajaću kanalizaciju? Za raseljavanje i uređivanje 100 hektara savamalskog tla poreski obveznici su izdvojili nekih 11 miliona evra. Zar nakon toga, umesto što se vlast prethodno dogovorila s privatnim investitorom iz UAE na osnovu međudržavnog sporazuma, nije trebalo raspisati javno nadmetanje, uz puno poštovanje zakona i Generalnog urbanističkog plana (vlast je navrat-nanos donela poseban zakon za „Beograd na vodi” i promenila Generalni urbanistički plan, jer nije dozvoljavao narušavanje ambijentalne celine gradnjom visokih zgrada i uništavanjem zelenih površina), najstrožih ekoloških zahteva, te kulturnih i rekreativnih potreba građana? Ovako, građani plaćaju ono što im ne treba. Ima se, može se.

„Beograd na vodi“ je zabranjeni grad kako za gradsku sirotinju, tako i za pripadnike srednjih slojeva. Umesto njih, predviđeno je baškarenje bogataša, kadrih da izdvoje bar 2.640 evra po kvadratnom metru. S obzirom na to da je prosečna plata u Srbiji oko 375 evra, belodano je da od „Beograda na vodi“ (trebalo bi da se izgradi skoro dva miliona kvadratnih kilometara) ne može biti ništa, jer malo je u Srbiji bogatuna. Otuda bi i pokret „Ne da(vi)mo Beograd“ mogao ojačati, pošto pripadnici srednje klase osećaju potrebu da spreče dugoročnu štetu. To je i najbitnija razlika između beogradskog i singapurskog primera (sličnih po autoritarnim vlastodršcima i njihovoj veri u neoliberalna rešenja), na koji bi prvi da se ugleda, jer potonji je svoje megalomanske projekte, u kojima su bitni i kulturni sadržaji koji ovde nisu planirani, namenio obogaćenoj srednjoj klasi. Bez nje neće biti ni „Beograda na vodi“, pošto u ugovoru s arapskim „investitorom“ stoji da će se objekti graditi onako kako pristižu uplate za stanove, uz obavezu da se makar pola predviđenog uradi za dve, a sve za tri decenije.

No, nići će koliko pretenciozni toliko smešni falusoidni kič-simbol grada i jedna ogromna crkva beslovesnih potrošača, uz par grdobnih nebodera. Dostojanstveni građani ne dozvoljavaju gaženje sopstvenog prava na grad, ali ima li dostojanstva u sirotim građanima?

Docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu