Nafta ruši američki san

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, 16. marta – Šta god političari pričali, svojim potezima nam poskupljuju benzin, gunđaju ovdašnji građani. Mnogi od njih će tako doživeti i turneje potpredsednika Ričarda Čejnija i republikanskog predsedničkog kandidata Džona Mekejna po Bliskom istoku.

Obojici zameraju što su bili među potpaljivačima rata u Iraku koji ne mogu da ugase, ali im je to sada povod za novo, dugo putešestvije, dok je masi njihovih sunarodnika, kao i ljudima širom sveta, putovanje i do posla otežano zbog drastičnog skoka cena goriva, čemu je doprineo i tamošnji front. Gorčinu im povećava i sećanje da su se obećanja vlasti izrodila u svoju suprotnost i na tom polju, kao što se i umesto obećanog „rasadnika modernizacije” Irak preobratio u „rasadnik haotizacije”.

Vašingtonski vrhovi su, naime, propovedali da će ratom u Iraku pojevtiniti petrolej, da bi se ispostavilo da je on otad, u poslednjih pet godina poskupeo za tri i po puta, konstatuje danas i „Vašington post” u opsežnoj analizi veza između goriva i oružane vatre. Za „naciju na točkovima”, kao što je ovdašnja, to je žestok, sve teže podnošljiv, protivudar na „američki način života”.

Građani su primorani, kako je nedavno precizirano, da prvi put u poslednjih 28 godina manje putuje, uopšte, a pogotovu ličnim automobilima, što doživljavaju i kao košmarizaciju „američkog sna”, utemeljenog, dobrim delom, na „bagatelnim” energentima. Uporedo sa standardom, smanjuje im se i poverenje u domaću vlast.

Vašingtonski vrhovi nikad nisu priznali da im je među motivima za pohod na Irak bilo i učvršćivanje kontrole nad „naftnim eldoradom”. Pojedini učesnici sada svedoče da u ratnim planovima „nije bilo ni reči o petroleju”. Prećutno se podrazumevalo, ocenjuju drugi, uz podsećanje na dugu istoriju intervencija velikih sila na Bliskom istoku.

Vladajući krugovi su planirali, navodi „Post” mišljenje profesora Jahue Sadovskog, sa Američkog univerziteta u Bejrutu, da invazijom Iraka „preplave međunarodno tržište naftom, čiju bi cenu oborili na ispod 15 dolara za barel”, i da tako „podstaknu privredu SAD, konačno razore Organizaciju zemalja izvoznica nafte (OPEK), razbiju ekonomije nepodobnih država, kao što su sada Irak i Venecuela, što bi im dalo više mogućnosti za promenu tih režima”.

Ništa od toga. Za barel se sada plaća više od 100 dolara, OPEK je odbio da povećanom proizvodnjom obori cenu, ovdašnja ekonomija je pred recesijom, kase i Teherana i Karakasa su se dodatno popunile, dok su u međuvremenu povećani prihodi od energenata ojačali ukupne pozicije Rusije, što je sve „iskomplikovalo” američke globalne zamisli.

Evidentira se, tako, niz ovdašnjih kontraproduktivnosti u potezima prema Iraku. Rat poveden na pogrešnim pretpostavkama o zabranjenom arsenalu i vezama Bagdada sa Al Kaidom smanjio je prestiž Amerike u svetu, proširili su se sukobi na Bliskom istoku, ojačali su sistemi čije je slabljenje željeno, oživelo je bojište u prethodno „smirenom” Avganistanu, od Osame bin Ladena „nema ni traga”, povećavaju se ljudski i materijalni gubici…

Uz sve to gorivo je postalo papreno toliko da ankete sada pokazuju kako im je domaće posrtanje privrede i standarda postalo veća briga od iračkog rata. Ne žale se, naravno, svi. Profiti pet najvećih petrolejskih kompanija su se u poslednjih pet godina utrostručili, sa 40 na 121 milijardu dolara, prenosi „Post”. Nedavno je objavljeno da samo ovdašnji Ekson očekuje da će mu prošlogodišnja zarada iznositi 39,2 milijarde dolara…

Šire se, u takvim okolnostima, i „teorije zavere” po kojima su političke ratne odluke donošene pod uticajem naftnih giganata, s kojima su bili povezani pojedini lideri. Indicija ima više nego nespornih materijalnih dokaza.

To što se u planiranju iračkog rata, među zvaničnicima nije pominjao petrolej moglo bi da ide u prilog tezama o „savršenoj zaveri”, beleži „Post”. Uz poruku da su, na neki način, i „svi Amerikanci deo te konspiracije” jer su „razuzdanom potrošnjom goriva” zanemarivali „strateške posledice”.

Želja za promenom kursa postoji, ali je njeno ostvarivanje „i vrlo teško i vrlo skupo”, i zahteva stavljanje na još veću muku – odricanje od dugo sticanih navika…