Šimon Peres – jastreb koji je postao mirotvorac

„Nikada nisam sanjao o tome da postanem predsednik. Moj san je bio da budem pastir ili pesnik zvezda”, rekao je u inauguracionom obraćanju 2007. godine Šimon Peres, jedan od vodećih izraelskih političara od osnivanja te države do pre dve godine, kada se povukao iz političkog života u svojoj 91. godini.

Američki predsednik Barak Obama nije pomislio na zvezde, ali jeste kazao da se „jedna svetlost ugasila” danas, kada je stigla vest da se Peres upokojio od posledica moždanog udara koji ga je pogodio dve nedelje ranije.

Obama, njegov prethodnik i moguća naslednica, bračni par Klinton,  francuski predsednik Fransoa Oland, kao i njegov prethodnik i mogući naslednik Nikola Sarkozi samo su neki od svetskih lidera čije se prisustvo očekuje na pogrebu Peresa, koji će biti pokopan na groblju Maunt Hercl u Jerusalimu.

I svi ozbiljni svetski mediji su pokušavali da u posmrtnim slovima obuhvate dugi i kontradiktorni život i karijeru ovog velikana izraelske politike.

Otkako je u nju ušao, nije prestajao da bude u središtu pažnje iako se, po opštoj oceni, bolje snalazio u pregovorima vođenim daleko od svetlosti reflektora.

Osim predsedničke, tri puta je zauzimao poziciju premijera i vodio ukupno 12 različitih portfelja u vladinom kabinetu, uključujući i ministarstva spoljnih poslova i finansija, kao što je bio i na čelu svoje, Laburističke stranke. Ali, nijednom nije zaista trijumfovao na izborima, pa je i jedna njegova biografija nazvana „Čovek koji nije umeo da pobeđuje”.

Istinsku omiljenost je taj cenjeni operativac dočekao tek pred kraj života, na šta je, podseća „Njujork tajms”, jednom, ne bez ironije, rekao da ne zna kada je bio srećniji, tokom šezdeset godina, koliko je slovio za najkontroverzniju figuru svoje zemlje, ili nakon što je odjednom postao najpopularniji čovek u njoj.

Najveća je protivrečnost Peresova to što je bio najzaslužniji za izgradnju odbrambenih snaga Izraela i decenijama je važio za velikog jastreba, da bi se potom okrenuo uspostavljanju mira s arapskim susedima.

Sa velikim unutarstranačkim rivalom Jichakom Rabinom i vođom Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO) Jaserom Arafatom dobio je Nobelovu nagradu za mir 1994. godine za sporazum iz Osla, sklopljen godinu dana pre toga.

Ali, njegovi mirovni napori su se do sada pokazali manje trajnim od napora koje je u prvom delu karijere uložio da na noge podigne izraelsku vojsku i bezbednosnu industriju, pa i da opremi svoju državu nuklearnim oružjem.

To nije jedino što mu susedi Izraela stavljaju na dušu. Za njih, Peresova zaostavština mirotvorca je ukaljana i podrškom izgradnji naselja Izraelaca na teritoriji osvojenoj tokom rata 1967. godine.

Ta naselja su i danas velika prepreka miru s Palestincima.

Peres je i predsedavao vladi kada je izraelska vojska granatiranjem uzvratila na napade Hezbolaha iz južnog Libana. U tom odgovoru se toliko malo pazilo na kolateralnu štetu da je stradalo najmanje stotinu, prema nekim izvorima i dve stotine civila.

Peres je, ipak, bio jedan od retkih izraelskih političara koji nije prihvatao formiranje palestinske države zato što ju je doživljavao kao nužnost s kojom se valja pomiriti u nedostatku idealnog rešenja.

Tvrdio je, naime, da je stvaranje Palestine dobro za Izrael. Zagovarao je i „novi Bliski istok”, obaranje tvrdih granica i povezivanje koje su poredili i s Evropskom unijom.

Arapski kritičari su mu, međutim, prebacivali da je ceo koncept osmislio tako da bi Izrael u toj „bliskoistočnoj EU” imao ulogu dominantne sile koja ne bi bila dobronamerna, već bi Palestincima dala politička prava ali bi ih zato eksploatisala kao jeftinu radnu snagu, koja nema izbora sem da pristane na takve poslove, koji bi je zadržavali u podređenosti i bedi podnošljivoj tek koliko je neophodno da se ne pobune.

U njegovoj zemlji desničari su mi prigovarali da je bio preterano popustljiv prema PLO-u, s kojim je pre njegove inicijative iz 1993. godine za izraelske političare bilo nezamislivo da se direktno pregovara.

Levičari iz Izraela smatrali su da on svojom mirotvoračkom pozicijom, ako ne samo pozom, ne služi ničemu sem da pruži jastrebovima izgovor dok oni nastavljaju s agresivnom politikom.

U poslednjim godinama predsedničkog mandata, međutim, kako prenosi „Gardijan”, navodno je bio prvi čovek tajne frakcije unutar bezbednosnog establišmenta koja je blokirala planove premijera Netanijahua i ministra odbrane Baraka da izvedu vojni udar na iranska nuklearna postrojenja ne bi li sprečili da u njima bude konstruisana atomska bomba.

Napisao je jedanaest knjiga, obožavao je poeziju i s podjednakom lakoćom citirao starozavetne proroke, antičke mislioce, francuske pisce i kineske filozofe. Poticao je iz sela po imenu Višnjeva, iz područja gde se graniče današnja Poljska, Belorusija i Litvanija.

U jedanaestoj godini, 1934, porodica mu se preselila u obećanu zemlju. Petnaestak godina kasnije prezime Perski je na predlog prijatelja promenio u Peres, što je hebrejska reč za orla. U to vreme je već bio na zadacima kakvi priliče jednom jastrebu u političkom smislu.

Vitalan sve do poslednjih godina života, radio je i po 18 sati dnevno. Kad su mu na 88. rođendan poželeli, po starom običaju, da dočeka i sto dvadeseti, odgovorio je: „Ne budite škrti”.