Čekam da žuta torba krene na put bez mene

Vladan Stamenković, pesnik, prevodilac, član Saveza književnika Poljske. i Udruženja književnika Srbije, dobitnik osam nagrada za pesme na poljskom i srpskom, autor antologije savremene poljske poezije „Šest poljskih pesnika” (Beograd 2001), prevodilac je i knjige Svetog vladike Nikolaja Velimirovića „Misionarska pisma” (Hajnuvka 2012), i mnogih drugih...

Tokom pet dana, koliko su trajali 53. međunarodni susreti pisaca u Beogradu, pesnici iz različitih zemalja i njihove kolege domaćini, čitali su pesme publici u našem glavnom gradu i u drugim gradovima Srbije. Kako ste se Vi, kao jedan od glavnih gostiju, osećali?

Lepo je biti kod kuće, među svojima, pa i kada je u pitanju onaj koji piše. U svakoj, pa i u pesničkoj zajednici postoji izvestan nivo jedinstva, nešto oko čega se okupljamo, bez obzira na sve postojeće razlike: umeće, tematiku, formu, jezik, pa i nacionalnu pripadnost. Razlike su ono što nas spaja i, kao u svakodnevnom životu, dopunjuje.

Međunarodni susreti pisaca u Beogradu, kao i svaki sličan skup bilo gde u svetu, prilika su da se obnovi genetski materijal stvaralaštva. Slušajući druge pesnike, ma koliko sebe svesno ili nesvesno idealizovali, imamo priliku da upijamo te različitosti i zahvaljujući tome da sazrevamo kao tvorci pisane reči. Data nam je prilika, ali samo od nas zavisi da li ćemo je iskoristiti na pravi način.

Kultura, čega smo sve svesniji, odavno se nalazi u defanzivi. Taj proces je započeo u trenutku kada je čovek u nama prešao u defanzivu, kada smo bezlični ideal dobrote zamenili idealima bogatstva i lepote. Nažalost, taj proces ubrzava. Dovoljno je da upalimo televizor i prelistamo dnevnu štampu. Plašim se da poverujem u to da smo takvi kakvi smo postali zahvaljujući evoluciji, jer posmatrajući ono što sami činimo, a što je počelo da urušava naše živote, umesto da ih usavršava u duhu humanizma, preti nam postepen povratak na nivo za koji bi i majmun bio poprilično razumno biće.

Koja je onda uloga pesnika?

Upravo zbog toga bi pesnik trebalo da bude borac. Borac koji je pre tridesetak godina osavremenio svoje oružje i pero zamenio tastaturom, ali cilj ne. U toj književnoj i pesničkoj borbi cilj nije pobeda. Nije cilj dati konačan i jedini istinit odgovor već postaviti pitanja, podsetiti na nešto što je odavno gurnuto u zaborav, upozoriti. Taj cilj u prvi plan ističe angažovanu poeziju. To je poezija pomoću koje pesnik ne govori u lično ime već u ime više ljudi, pa čak i svih nas. Setimo se molitve „Oče naš” i biće nam jasno zbog čega je važno i na taj način suprotstaviti se danas sve prisutnijem egoizmu.

Poezija u današnje vreme nigde, pa ni u Poljskoj, nije na ceni. Nažalost, vremena u kojima poezija zasigurno ima svojih pet minuta su turbulentna, revolucionarna, slobodarska vremena. Tada poezija zbog svoje moguće kratke forme i sposobnosti da pomoću male količine slova izrazi mnogo toga postaje poželjna, dobija svoju upotrebnu vrednost i širu publiku. Setimo se da iz školskih klupa najbolje pamtimo pesme o ratovima i stradanjima.

Kako je na Vas uticao život u Poljskoj?

U Poljskoj me je dočekao slovenski jezik, jezik koji ranije nisam poznavao, ali koji sam relativno lako savladao. Bio sam tada student Filološkog fakulteta na Beogradskom univerzitetu, a kao treća generacija lingvista u porodici nisam ni smeo sebi da dozvolim da bude drugačije. Pred očima mi je od prvog dana bio poljski orden Polonia Restituta kojim je moj deda dr Milivoj Pavlović odlikovan pred početak Drugog svetskog rata za zasluge na polju lingvistike, ali i priča o tome da je tokom Velikog rata, u kojem je ranjen, bio zaljubljen u jednu poljsku bolničarku.

Obreo sam se u Poljskoj kao mlad čovek, ali već dovoljno formirana ličnost, što mi je pomoglo da niti koje su se iza mene rastegle na hiljadu kilometara od Beograda nikada ne budu prekinute, da ne obrastu drugim, severnijim rastinjem i uguše osećaj pripadnosti, kako ovom narodu, tako i njegovoj kulturi. Trudim se da, mada to nije nimalo lako, kod svojih sinova u temelje ugradim elemente tradicionalnog i nacionalnog. Tek nakon više godina provedenih daleko od kuće shvatio sam da je čovek koji boravi u stranom okruženju mnogo podložniji promenama svoje svesti, načina razmišljanja i ponašanja ukoliko na prvom mestu zaštitu, a onda i odbrambeni mehanizam ne pronađe u razvoju duhovne sfere svoga života.

Na koji način Poljaci vide našu istoriju i kulturu?

Poljska kultura je kultura jednog velikog naroda koja se kao i u našem slučaju razvijala pod uticajem dominantnog okruženja, što ne znači da nije i ona u nekim istorijskim periodima slično postupala. Poljacima je i dan-danas teško da shvate zašto smo se krvavo raspali kao zemlja. Za njih smo bili ideal socijalizma, ideologije čijeg su se nasleđa oni u velikoj meri ratosiljali tokom perioda tzv. tranzicije. Imam utisak da mi, i pored svega što smo doživeli tokom Drugog svetskog rata, posle „proređivanja” nacionalnog korpusa od strane pobednika u ideološkom sukobu, perioda ispiranja iz pamćenja svega onog čime smo se dičili do 1945, ni posle raspada te ideološke države ne uspevamo da se oslobodimo iza nje preostalih okova. Kao da je nama ovladao detinji strah da priznamo grešku. Istina je da je i poeziji potrebna katarza. Mnogi su srpski pesnici bili poslušnici tog antisrpskog režima, mnogi su pisali hvalospeve vođi i partiji. Poljska poezija je u doba komunizma preživljavala istovetne procese. Poljski filozof, dramaturg i pesnik Bohdan Urbankovski posvetio je jednu svoju knjigu, pod naslovom „Crvena misa”, toj temi. Mislim da je i nama, i našoj poeziji takva publikacija preko potrebna.

Navršava se 25 godina od kada je jedna žuta putna torba u mojoj pratnji napustila Beograd. Sutra ću opet poći s njom put aerodroma, mada nerado. Sve mi se čini da će me, tako se bar nadam, nekom drugom prilikom zaboraviti i otići sama, pa makar bilo to tek za narednih dvadeset pet godina.